BIBERCE - Љубиша Ђокић

Ljubiša Đokić

Biberče

LICA:
PRIPOVEDAČ
MAJKA
BIBERČE
DOBRIŠA, njegov drug
SVADIŠA, njegov drug
STOGODAN, starac iz sela
CARICA
DIVNA, njena kći
VITEZ STRAHA
PRINC KUKAVIČKI
ZVEZDAN, naučnik na dvoru
GRDILO, ugledni dvoranin
TUNJO, njegov sluga
STRAŽAR
Dvorani, princeze

Događa se u vreme kada su postojale ale.


PRIVOVEDAČ:
Bilo je to nekad, u davna vremena.
Zivela je tada jedna dobra žena
u kolibi maloj na ivici sela.
Da dobije sina to je žarko htela.
Neka bude beo ili poput crnca,
makar manji i od biberovog zrnca,
satno da je kraj nje, da ima svog sina.
To joj beše želja najveća, jedina.
I jednoga dana tako se i zbilo:
dobila je dete crnokoso, milo,
pa radosti njenoj nije bilo kraja.
Koliba je njena blistala od sjaja.
Ono što je htela mada beše stekla,
ipak jedna rana srce joj je pekla:
njenoga jedinca Biberče su zvali,
zato što je bio isuviše mali,
a to je za majku bila žalost jaka
da sin bude manji od svojih vršnjaka.
Zato ipak nije živela u sreći:
želela je žarko da poraste veći.
Prolazile tako godine i dani.
Sva su deca rasla ko kruške na grani.
postali mladići. Al gle sudbe klete:
samo je Biberče ostao još dete.
Da li je kasnije porastao veći?
Šta je sa njim bilo? To će bajka reći.


I ČIN

Dvorište Biberčetove kuće. Biberče i Svadiša se mačuju, a Dobriša sudi.

I SCENA

BIBERČE, SVADIŠA, DOBRIŠA
SVADIŠA: (Napada.) Položi oružje!
BIBERČE: (Prelazi u protivnapad.) A sad nešto kaži?
DOBRIŠA: (Podiže ruku Biberčetu, kao boksaču posle pobede.) Ta si pobedio.
SVADIŠA: Neću, to ne važi!
Ja sam se sapleo.
BIBERČE: A ti bolje gledaj.
SVADIŠA: Hajde još jedanput! (Uzima mač.)
DOBRIŠA: (Svadiši.) Ne, borbu mu predaj.
Biberče je od svih najveštiji mačem.
SVADIŠA: Ja mu ne priznajem.
DOBRIŠA: Pokori se jačem.
SVADIŠA: Neću!
BIBERČE: Hoćeš opet da pokažem delom?
SVADIŠA: Dobro. Al ti priznaj: bolje gađam strelom.
BIBERČE: Hajdemo da prvo oprobamo sreću!
SVADIŠA: Pobediću.
BIBERČE: Ne znam.
SVADIŠA: Kažem ti.
BIBERČE: Videću.
DOBRIŠA: (Nateže luk da bi namaknuo kanap; ne uspeva u tome.)
Mislim da od ovog nema goreg luka!
BIBERČE: Daj meni da probam!
SVADIŠA: (Uzima od Dobriše luk. Biberčetu.) Slaba ti je ruka.
Pogledajte sada kako će to ići,
jer ovo je nešto, ovo su mišići!
(Razmetljivo pokazuje mišiće. Proba da zategne luk ne ide.)
DOBRIŠA: Tešiko se savija.
SVADIŠA: Kakvo je to drvo!
BIBERČE: Možeš da se hvališ, al uradi prvo.
(Uzme luk, sedne na njega i nategne ga.)
DOBRIŠA: Šta znači kada se um i snaga slože.
SVADIŠA: Ih, čudna mi čuda, tako svako može!
DOBRIŠA: Prvd ću da gađam!
BIBERČE: Šta ćemo za metu?
SVADIŠA: Hajde da gađamo fazane u letu!
BIBERČE: Pa pogodiš oblak; on pukne i tada
odjedanput počne kišica da pada.
(Biberče i Dobriša se smeju.)
SVADIŠA: (Preteći.) To mi se ti rugaš?
DOBRIŠA: Hajde, svađu mani!
Jer, prvo i prvo: gde su ti fazani?
SVADIŠA: Gde su?... Nije važno... Gde su?
Pa u šumi.
Ali takve šale ne trpim, razumi!
(Biberčetu) Još si ti pilence što viri iz ljuske.
Tebe se ne plaše kokoške ni guske.
BIBERČE: Možda je to tačno. Al drugovi naši
vrlo dobro znaju ko se koga plaši.
SVADIšA: Da ne misliš možda da te se ja bojim?
Tebe će strah biti dokle god postojim.
DOBRIŠA: Ili prestanite s tim brbljanjem ludim
il se potucite, a ja ću da sudim.
SVADIŠA: Spreman sam za tuču.
DOBRIŠA: Stvoren si od zlobe.
SVADIŠA: Ja ću s jednom rukom a ti ćeš sa obe.
BIBERČE: Dobro, nek ti bude.
DOBRIŠA: Znaj, i tebe krivim.
BIBERČE: Kad je njemu drago ja se ne protivim.
(Uhvate se ukoštac. Biberče vešto obori Svadišu.)
SVADIŠA: Ovako ne važi. (Hoće da nastavi borbu.)
BIBERČE: Gde ćeš? Ruke k sebi!
SVADIŠA: Hvataš ma brzinu.
BIBERČE: Polako, ne grebi!
DOBRIŠA: Prestanite! Evo, dolazi ti mama!
(Biberče pušta Svadišu.)
SVADIŠA: Još nije prečišćen račun među nama.
(Svadiša i Dobriša odlaze. Dolazi Majka.)


II SCENA


MAJKA, BIBERČE
MAJKA: Šta je: opet bilo? (Biberče ćuti.)
Hajde, pruži ruku!
Ti znaš da je ružno
kad se deca tuku.
(Gleda ogrebotinu.)
Treba da razumeš: jači su od tebe.
Vidiš kako taj zna dobro da ogrebe.
BIBERČE: I on, isto tako, dobio je svoje.
MAJKA: Ružno je kad svađe međ vama postoje.
BIBERČE: Njegova je pakost za sve ovo kriva:
neprestano, preti, uvek izaziva.
Rekao je opet ono što i juče:
da će jednom rukom mene da istuče.
Pokazao sam mu da nije baš tako.
MAJKA: Ubuduće, sine, učini ovako:
ako neko počne da te pretnjom goni.
zamoli ga lepo da se s puta skloni.
Ako neće, nego željan borbe priđe,
najbolje će biti da se zaobiđe,
jer i sam uviđaš svađa čemu vodi.
Nemoj ovo više da ti se dogodi.
BIBERČE: Mislio sam borba da je način bolji.
Al dobro, po tvojoj neka bude volji.
MAJKA: I da te me čekam, dođi što pre kući.
BIBERČE: Ništa se ne brini, neću se potući.
(Majka odlazi. Nalazi Stogodan.)


III SCENA


STOGODAN, BIBERČE
STOGODAN: Zdravo!
BIBERČE: Zdravo, deko!
STOGODAN: Hajde, priđi dedi!
(Skida torbu s ramena).
Ima ovde voća. Uzmi pa pojedi.
BIBERČE: Zašto mi donosiš? Bašta ti je mala.
Treba..
STOGODAN: Ne govori!
BIBERČE: Dobro, deko. Hvala.
(Uzme jabuku, zagleda je.) O
STOGODAN: Šta čekaš? Zagrizi!
BIBERČE: Ne bih ovog puta.
Prosto im je žao. Tako je sva žuta,
kao da je zlatna.
STOGODAN: Nisu zlatne moje.
Al ima i takvih, i zlatne postoje.
BIBERČE: A gde?
STOGODAN: U pričama.
BIBERČE: Deko!
STOGODAN: Šta je čedo?
BIBERČE: Od tih piiča neku da l’ bi pripovedo?
STOGODAN: Bih rado, al slabo sećanje me služi.
BIBERČE: Gde zapneš - izmisli pa dalje produži.
STOGODAN: (Zamisli se.) Znam jednu, al tužnu.
BIBERČE: Ne znaš smešnu neku?
STOGODAN: Ne znam. Neće valjda suze da poteku?
BIBERČE: Neće suze, samo žao će mi biti.
STOGODAN: Ako i zaplačeš, ne moraš ih kriti....
Carevina jedna beše ko vrt cvetni.
Podanici njeni bogati i sretni:
radili su vredno, bili vični znanju,
živeli veselo i u blagostanju.
A car, da ne pričam, imao je svega.
Da si tada nešto živeo kod njega!
Ali od čitavog basnoslovnog blaga
njemu, ipak, beše ponajviše draga
jedna voćka: čudna, neobična, retka.
Pre bi se rešio čitavog imetka
nego što bi dao da nju neko sruši.
BIBERČE: Zašto?
STOGODAN: Budi strpljav i načulji uši.
Evo šta nju tako neobičnom čini:
na njoj rode uvek, jednom u godini,
dve zlatne jabuke. Kada ona cveta
to je pravo slavlje. Ali jednog leta...
BIBERČE: Znam, jabuku jednu ukrao je neko!
STOGODAN: (Razočarano.) Ti znaš priču?
BIBERČE: Ne znam. Pričaj dalje, deko.
STOGODAN: Da, ukrao. A car u grudi se busa.
Vođa straže svoje vojnike drmusa
- niko ništa ne zna. Da umanje muku,
rešiše bar drugu da spasu jabuku:
oružana straža pod voćkom je stala.
Kad, u pola noći, pojavi se - ala!
Svi se razbežaše - strah im kosti trese!
Tako je i drugu mogla da odnese.
Nesrećni car svisnu od tuge, i jedi
pa carica tužna tron carski nasledi.
Već je izgledalo: carstvo će da padne.
Ala je tražila od carice jadne
jabuke od zlata. Al gde da se stvore?
Čudovište sve je postajalo gore:
pretilo je da će žarom svoje vatire
u prah i pepeo ceo grad da satre.
Odlučiše: mesto jabuke od zlata
da pre svake zore bude ali data
po jedna devojka. To je bio danak.
BIBERČE: Carica je na to dala svoj pristanak?!
STOGODAN: Morala je ali devojke da šalje.
BIBERČE: Deko, pričaj brzo! Šta je bilo dalje?
STOGODAN: Odlazile tako sve jedna po jedna.
Nesreća carici beše očigledna
tek ikad su počele da idu princeze.
Carica je često drhtala od jeze
pri pomisli da će u dduću sredu
i njena kći mila da bude na redu.
BIBERČE: A kraj, deko? Šta se desilo na kraju?
STOGODAN: Nema kraja. Te će nesreće da traju
sve dok se ne nađe neki junak jači da ubije alu.
BIBERČE: I kći cara znači nastradaće?
STOGODAN: Ako carica do srede
odvažnog junaka nekog ne dovede.
Samo - kako? Stvar je isuviše smela.
BIBERČE: Pa zar nema ljudi za junačka dela?
STOGODAN: Retki su kada se o životu radi.
BIBERČE: Ali ako alu neko iznenadi
na spavanju? - može da joj padne glava.
STOGODAN: Kako može, kada u jezeru
spava. Lukava je ona, svoju glavu pazi.
Daj mi štap - bez njega teško starost gazi.
(Biberče mu dodaje štap.)
BIBERČE: A da li je ala baš toliko jaka?
STOGODAN: Da vidiš i nije za pravog junaka.
(Stogodan odlazi. Biberče za jedan trenutak ostaje zamišljen. Uzima mač.)


IV SCENA


BIBERČE, sam
BIBERČE: (Maču.)
Udarci će opet oživeti tvoji,
jer mam teška borba uskoro ipredstoji.
Zato nek se jave tvoje snage drevne,
neka ti oštrica novim žarom sevine.
(Vadi mač iz korica.)
Ja znam, moga oca služio si verno,
pomagao si mu uvek, neizmerno,
sve do časa život kada njegov minu.
Budi tako veran i njegovom širinu.
(Poljubi mač, vraća ga u korice i pripasuje. Uzima tobolac sa strelama i luk.)
A sa vama, strele, i sa tobom, luče,
može i najveće zlo da se potuče.
(Dolaze Svadiša i Dobriša.)


V SCENA


SVADIŠA, DOBRIŠA, BIBERČE
SVADIŠA: (Sa zavojem preko oka.) Dođi malo.
BIBERČE: Pretiš?
SVADIŠA: Naravno da pretim.
Zbog ovoga moram da ti se osvetim.
(Pokazuje na zavoj.)
BIBERČE: Pa zar sam te zbilja lupio u oko?
SVADIŠA: Još kako! Za ovo platićeš žestoko.
BIBERČE: Izvini, molim te!
SVADIŠA: Ništa ti ne vredi.
Molba te od ovog neće da poštedi. (Preti pesnicom.)
DOBRIŠA: Kako toj izgledaš? Šta ti taj mač znači ?
SVADIŠA: Kad je sam sa sobom onda se, junači.
BIBERČE: Idem sad na megdan da izađem, ali
DOBRIŠA: Šta ti to govoriš? (Svadiši.)
On se valjda šali?
SVADIŠA: Ne šali se, samo uvećao meru:
izazi na megdan sigurno - gušteru.
DOBRIŠA: Je l istina? Reci da još jedmom čujem.
BIBERČE: Boriću se s alom.
DOBRIŠA: To d ne verujem.
SVADIŠA: Zašto ne veruješ? Vidiš da je spreman.
Od njegove snage nastradaće neman.
Strašan je on junak, ume da se tuče.
Mogao bi alu za rep da povuče.
BIBERČE: Samo se ti rugaj, ne ljutim se zato.
DOBRIŠA: Kako si uopšte pomislio na to?
Kud ala odjednom na um da ti padne?
BIBERČE: Zato što smrt nosi za devojke jadne.
(Dobriša i Svadiša se u čudu pogledaju.)
Malopre sam priču slušao od dede
o aždaji strašnoj što devojke jede
i skoro iz oka suza mi se ote.
Svakog dana one stradaju sirote
a nikoga nema ko će da ih brani.
Prošli su do sada već toliki dani -
svi ćute i ali svoje kćeri nude.
Ja ću da ih branim pa ma šta da bude!
SVADIŠA: Ti ćeš da ih braniš?! To me na smeh tera!
Mali si ko biber, lakši si od pera.
Kako da ne možeš toga da se setiš?
Ja malo; da dunem... (Pućne ustima.)
... ti ćeš da odletiš.
A ali je samo dovoljno da kine
pa da te počisti. Kad porasteš, sine,
onda bi nekoga mogao i spasti.
Samo, ti nikada nećeš ni porasti.
DOBRIŠA: Slušaj, to suviše uvredljivo zvuči!
BIBERČE: (Odmahne rukom, Dobriši.)
Pusti! Mojoj majci pozdrav isporuči.
Reci joj, imolim te, da mi teško pada
bez pozdrava njenog što odlazim sada.
DOBRIŠA: Javi joj se.
BIBERČE: Ne smem. Odlazim što brže,
jer me njene suze mogu da zadrže.
DOBRIŠA: Dobro, reći ću joj.
BIBERČE: Onda, ostaj zdravo!
(Pozdravlja se.)
DOBRIŠA: Srećno! Al se plašim, da ti kažem pravo.
(Biberče se osmehne, odlazi.)
SVADIŠA: (Viče za njim.) Ti je mesto mene golicaj za šapu!
Dovedi je posle živu - na kanapu!


VI SCENA


DOBRIŠA, SVADIŠA
SVADIŠA: (Skida zavoj sa oka, koji mu više nije potreban.)
Da nisam video, verovao ne bi!
On nije pametan! On nije pri sebi!
DOBRIŠA: Ćuti!
SVADIŠA: Pa da li to na pametnog liči
da ozbiljno shvati sve što je u priči.
Vratiće se odmah. Ta rnu šala vredi!
DOBRIŠA: Istunita prića možda je po sredi.
I možda on sada ide pravoj oneti.
SVADIŠA: (Uozbilji se, počeše se po temenu.)
To mi nije bilo ni na kraj pameti!
(Obojica zabrinuto posmatraju u pravcu kuda je otišao Biberče.)
PRIPOVEDAČ:
Glas po celom selu za tili čas puče:
»Pošao Biberče s alom da se tuče!«
Od velikog čuda krstile se babe
a starcima noge drhtale su slabe.
Majci, u tom času, svako beše odan:
svi su je tešili. A deda Stogodan?
Suze su mu lile kao kišne kapi:
»Jadna li je glava kad pamet izlapi!« -
pričao je sebi uvek iz poćetka
i čupao bradu - a već beseretka.
I tako su oni osetljivi, meki,
plakali, drhtali. Pa ipak su neki
sačuvali hrabrost i prisustvo duha.
Mada je sve došlo naglo, iznebuha,
odlučiše brzo: nađimo ga smesta!
U poteru pođe, sigurno, njih - dvesta.
I do prvog mraka, baš dan kada minu,
sve su pretražili, celu okolinu,
al od Biberčeta ni traga ni glasa
pa se pomiriše da mu nema spasa.
Za to vreme on je odmakao drumom,
prošao kroz polje. Kad beše pred šumom,
zastade odjednom, jer ga nemir tače:
»Da li da se vratim? Znam, sad mama plaće.
Kao da je vidim. I tu suzu njenu.
Da se vratim? Moram.« I već se okrenu,
ali nesto noge kao da mu sveza:
»Čuj, ako se vratiš, umreće princeza!«
Ova ga misao najedanput trže.
Pogleda na šumu i krenu još brže.
Dok je prolazio, životinje mnoge
od čuda, od straha skočiše na noge.
Lav preteći riknu: »Šta sad ovo znači?«
Al mu jedan zečić odmah protumači:
»To Biberče ide na dvoboj sa alom!«
»Pustite ga onda. Sa takvom budalom
šaliti se nije« - progunđa lav zeki
i opet zadrema. Ipak se, poneki,
ohrabriše malo pa sidose na put.
Zečić, ga, od milja, povuče za kaput.
Veverica jedna mahnula mu repom.
Ševa ga pozdravi svojom pesmom lepom.
Medved mu ponudi saće puno meda.
Umiljata srna nemo ga pogleda.
Detlić ga pozdravi kuckanjem po kori.
Osmehom Biberče njima odgovori
pa opet, iureći, pode svome cilju.
Zec ga je pratio skoro celu milju.
A za to se vreme u carstvu dalekom
dešavalo ovo, kao u snu nekom
strašnom: stazom, koja na jezero vodi,
išla je princeza. Ako se dogodi
da Biberče moida zakasni, ne stigne
a drugi se junak ne nade da digne
svoj mač na aždaju? Il’ od svakog mača
ako ona bude veštija i jača? -
šta će onda biti s junacima našim?
Ne znam, videćemo. Pomalo se plašim.


II ČIN


Ma obali jezera. Dopire tutna pesma, koja postaje sve jača:
»Na srce nam tuga pala:
žrtvu traži strašna ala.
Nema nikog da nas brani
od aždaje, od nemani.«
Dolaze: Carica, Divna, Strah, Kukavički, Zvezdan, princeze, dvorani.


I SCENA


CARICA, DIVNA, STRAH, KUKAVIČKI, ZVEZDAN, PRINCEZE, DVORANI
CARICA: O, žalosti strašne! Zar od ale klete
da nastrada moje najmilije dete?
Hoću li od koga čuti hrabre glase?
Ima li junaka kćerku da mi spase?
O, gde ste heroji? Vaše reči britke
zvonile su oštro dok ne beše bitke,
a u kobnom času, kad se neman stremi
da mi otme kćerku, ostajete nemi!
STRAH: Evo, ja bih smeo da se latim mača -
ali šta mi vredi kad je ala jača!
Jer kada se bije repati i kusi,
onda taj bez repa uvek nagrabusi.
CARICA: Od gorčine teške srce mi se steže
kad te takvog vidim, plašijivi viteže.
KUKAVIČKI: Nema tog junaka s alom da se tuče.
Niko nije voljan njen gnev da navuče.
CARICA: Dobro, ako ovde nema hrabrih ljudi,
ako je strah svima zaledio grudi,
ako nema nikog da se s alom meri,
ja ostajem, ovde pored moje kćeri.
DIVNA: Ne, to ne smeš, majko!
CARICA: Oprobaću snagu.
Ako ne zaštitim svoju kćerku dragu,
pa tako izgubim zadnji zračak nade,
nek’ i mene ala smrvi u komade.
DIVNA: Ostavi me samu.
CARICA: Ja znam da si jaka,
al biću kraj tebe, kad nema junaka
GRDILO: (Iza kulisa.)
Još ima junaka, ako niste znali!
(Reakcija svih: »Oooo!« Dolaze Grdilo i Tunjo.)


II SCENA


GRDILO, TUNJO, pređašnji
GRDILO: Ja sam spreman da se usprotivim ali.
(Reakcija prisutnih: »Oooo!«)
CARICA: O, je li istina?! Ja već tugu blažim.
GRDILO: Istina je. Samo, od carice tražim
svečano, pred svima, da mi da reč svoju:
ako strašnu alu pobedim u boju,
pa jednom zauvek prođe ova jeza,
da će se za mene udati princeza.
CARICA: Neka tako bude - reč polažem časnu,
ruku moje kćeri i zahvalnost glasnu
nek dobije onaj koji alu svlada
(Aplauz prisutnih.)
ZVEZDAN: (Pokazuje na peščani sat koji drži u ruci.)
Treba da se što pre vratite do grada,
jer se već polako bliže strašni časi.
CARICA: (Divni) Plačeš. Tvoje lice vrela suza kvasi.
Nikad mi još nije tako teško bilo.
Ipak ima nade: braoi te Grdilo.
GRDILO: Do poslednjeg daha!
CARICA: Sad obriši suze,
jer te hrabri vitez u zaštitu uze.
GRDILO: Ako je ne spasem i ja ću se potom
zanavek rastati sa svojim životom.
CARICA: Hrabar sd, zato me greje nada neka.
Ako srećno prođeš - tebe kruna čeka!
(Grdilo se pokloni.)
STRAH: (GRDILU.) Ta vaša odlučnost dostojna je hvale.
KUKAVIČKI: Pazite se dobro, jer tu nema šale.
STRAH: Ala vam je kao kuća na dva sprata.
KUKAVIČKI: A sem toga vešto plamenom barata.
STRAH: Ako pomoć treba, reč vam moja tvrda, mi čekamo spremni...
STRAH, KUKAVIČKI:... iza onih brda.
CARICA: Ostani sa srećom. Znam da nije lako
al biće sve dobro. Govorim ti tako
mada moju nadu opet slutnja menja.
Zbogom, kćeri moja!
DIVNA: Majko, doviđenja!
(Carica i pratnja odlaze.)


III SCENA


DIVNA, GRDILO, TUNJO, ZVEZDAN
ZVEZDAN: Javiće se ala kad pesak istoči,
zato moraš dobro da otvoriš oči. (Daje mu pešćani sat.)
GRDILO: (Odbija.) Šta će mi to!
ZVEZDAN: Dobro. Sad moram da odem.
(Pokloni se Divni. Odlazi.)
GRDILO: (Za njim.) Ja ću i bez toga alu da probodem.
(Razmišlja nekoliko trenutaka. Viče za Zvezdanom, koji je već otišao.)
Zvezdane!... Zvezdane! Moram da te vratim.
(Zvezdan se vraća.)
Ipak to nek stoji, dosadu da skratim.
ZVEZDAN: Kako hoćeš. Uzmi. (Daje mu sat. Pokazuje na Tunja.)
A šta ovaj čeka? Bolje neka borbu gleda iz daleka.
GRDILO: Tunjo, verni sluga, sa mnom će da bude.
ZVEZDAN: Zar ćeš neku korist imati od lude?
GRDILO: Ne govori tako. On me verno sIuži.
Zato ne dopuštam da ga iko ruži.
ZVEZDAN: Sa njim ćeš imati samo brigu veću.
GRDILO: Ne brini se ništa.
ZVEZDAN: Želim svaku sreću. (Odlazi)


IV SCENA


GRDILO, DIVNA, TUNJO
GRDILO: (Za sebe.) Moram dobro rnesto naći ovoj spravi.
(Gleda oko sebe.) Najbolje će biti ovde da se stavi.
(Postavi sat i gleda nekoliko trenutaka kako pesak toči. Divni.)
Dosta je itih suza! Prestani sa plačern!
Ja ću alu svojim da probodem mačem.
Znaš, čula si sama: bićeš moja žena.
Sa lica ti zrači radost neskrivena.
DIVNA: Odlazi odavde. Nek me ala zdrobi.
Ja neću da ždvim kraj tebe, u zlobi.
GRDILO: Ne odlazim nikud. Ja te moram spasti.
A posle ću hiti gospodar na vlasti.
Slomiću ti krila kao gordoj ptici.
Tvoj lik će da bude prema mojoj slici.
(Tunju.) Javićeš mi pesak kad istoči dole.
Bolje sedi, noge da te ne zabole.
(Tunjo sedne i netremice gleda u peščani sat. Grdilo ide ka dnu - pred jezero.)
Zašto te još nema, gušteru bez repa!
Tvoj zalogaj slatki, careva kći lepa,
već te čeka ovde, brke da osladiš.
Izađi na megdan. Šta tu vazdan radiš? (Tunju.)
Koliko još ima?
(Tunjo meri i pošto je nem, pokazuje - tri prsta.)
Još ne puštaš glasa?
Al znaj ovog puta da ti nema spasa.
Kada je ubijem, imaću vlast punu -
doći ću na presto i dobiću krunu.
I tad, car Grdilo vladaće nad svima!
(Zafijuče vetar.) Šta je ovo sada? Koliko još ima?
(Tunjo pokazuje - dva i po prsta.)
Bliži se čas borbe. I vreme se kvari -
ne sluti na dobro. Ali šta to mari:
moja hrabrost mora priznanje da istekne.
U odlučnom času zar da se poklekne?
(Zafijuče još jače.) Koliko još ima? Zar dva prsta svega?!
(Drhti mu mač.) Ma ja se ne bojim, jer nemam zbog čega.
Glavu sam, istina, stavio u torbu.
Ipak, moram hrabro da izdržim borbu.
(Opet zafijuče.) Al ako poginem? Šta mi na um pada!
Ala može sasvim da me raskomada -
nikad ona nije sita ljudskog mesa.
Bolje da se sklonim ispred njenog besa,
jer mogu tu ludost i glavom da platim.
(Divni.) Kada mač naoštrim ja ću da se vratim;
pa na čelik oštri kad se snaga složi,
nastradaće ala - teško njenoj koži!
(Odlazi trčeći; Tunjo za njim. Divna plače.)


V SCENA


BIBERČE, DIVNA
BIBERČE: (Dolazi, spazi Divnu.)
Gle, to neko jeca! Šta vas na plač goni?
DIVNA: Ne pitaj me. Što pre odavde se skloni.
BIBERČE: Da se sklonim?! Zašto?
DIVNA: Idi, još si dete.
Ovde je opasno.
BIBERČE: Što vi ne idete?
DIVNA: Meni nema spasa.
BIBERČE: A ko vam to preti?
DIVNA: Bolje me ne pitaj. Ja moram umreti.
BIBERČE: Govorite sa mnom kao s drugom znanim.
Ako pomoć treba - ja ću da vas branim.
DIVNA: Hrabar si, al, snaga nedostaje tebi:
tvoja pomoć menj koristila ne bi.
BIBERČE: Kažite mi ipak šta vas tako plaši,
što ste sami, gde su prijatelji vaši.
DIVNA: U ovom jezeru živi ala kleta -
jad za celo carstvo. Godina je peta
kako svakog dana po devojku ište
ta svirepa neman, strašno čudovište.
Ćute jadni ljudi, obuzeti stravom.
Već devojke mnoge platile su glavom.
I meni će život uskoro da svene:
sad se javlja ala a red je na mene.
BIBERČE: Ja nju baš i tražim.
DIVNA: To još nije bilo!
Priđi bliže. Glavu stavi mi na krilo.
(Biberče klekne pored nje i stavi joj glavu na krilo.)
Kako se ti zoveš ?
BIBERČE: Biberče.
DIVNA: Gle, čuda!
Zato što si mali - sigurno otuda?
BIBERČE: A vi tako?
DIVNA: Divna.
BIBERČE: Vaš kum ima dara:
dao vam je ime što vam odgovara.
(Zafijuče. Divna se trgne.) Pevajte!
DIVNA: Ne mogu.
BIBERČE: Kog se pesma takne,
tome će sa srca odmah bol da lakne.
DIVNA: (Bojažljivo počne da peva.)
Pred alom drhti ceo grad.
Teški se svili dani.
Najednom dođe junak mlad
od ale da nas brani. (Seva, fijuče vetar.)
Odlučno na nju trgnu mač,
mada je mnogo veća.
Tako zauvek prođe plač
i opet sinu sreća...
(Uz sevanje i snažan zvižduk vetra, pojavljuje se ala. Divna, koja je primeti, zanemi od straha.)
BIBERČE: Znači da ise junak osvetio ali?
Šta je posle biio? Zbog čega ste stali?
(Pogleda Divnu. Vidi njeno preplašeno lice. Prati njen pogled i primeti alu. Skoči, izvuče mač, krene prema njoj. Divna vrisne.)


VI SCENA


ALA, BIBERČE, DIVNA
BIBERČE: (Povlači se ispred ale.)
E, nećeš... (Smeh ale.)
DIVNA: Biberče, pazi!
BIBERČE: (Povlači se.)
Nećeš, vala!...
(Ala ga rani u ruku.)
DIVNA: Oh, gotov je!
BIBERČE: Ruka!
DIVNA: (Pokrije lice rukama.)
Poješće ga ala!
BIBERČE: (Uzima mač u drugu ruku)
Sad se čuvaj! (Napada, ala se brani.)
A sad?... Ne pomažu zubi...
Evo ti još jednom!...
DIVNA: Glavu joj odrubi!
BIBERČE: U redu! Gledajte: već joj glava
pada!... (Zamahuje mačem.)
Jednom... dvaput... tri put... levo...
desno... Sada! (Probada alu.)


VII SCENA


BIBERČE, DIVNA
DIVNA: (Potrči u susret Biberčetu.) Biberče!
BIBERČE: Divna! (Zagrle se.)
DIVNA: Spaseni smo! Cudno: do pre nekog trena
nada mi je bila sasvim izgubljena -
već poslednje zbogom od raajke sam čula
a sad me odjednom sreća obasula!
(Vidi kako Biberče zavija ranjenu ruku.)
Da Id je opasno?
BIBERČE: Ne, krv je već stala.
Sada je sve dobro kad je mrtva ala.
DIVNA: Traži mojoj majci što god ti je drago:
neće ti odbiti ni najveće blago.
BIBERČE: To što meni treba ne može mi dati.
DIVNA: A šta bi ti hteo, može li se znati?
BIBERČE: Ostavimo želje, za to nije zgoda.
Najviše me vaša raduje sloboda.
DIVNA: Tvoje hrabro delo mora da se plati.
Hoćeš, možda, strela da ti se pozlati?
Ili ćeš odelo od tigrove kože?
Traži sve sto želiš. Sve mi majka može.
BIBERČE: Imam jednu želju, koju nosim dugo:
želim da porastem.
DIVNA: Poželi što drugo.
Znam, hteo bi snagu za još veće stvari.
Ta će želja sama da ti se ostvari.
A sad uzmi nešto što će da te seća
na trenutak ovaj kad je došla sreća.
BIBERČE: Da, uzeću.
DIVNA: A šta?
BIBERČE: Ništa osim roga. (Prilazi ali.)
DIVNA: Uzmi nešto drugo, šta imaš od toga.
BIBERČE: Hvala.
DIVNA: Uzmi nešto, samo radi reda.
Čuvaj se!
BIBERČE: Mrtva je, više ne ujeda.
(Uzima rog ale.)
Ovo će mi biti uspomena draga.
DIVNA: Znaš li u čemu je bila njena snaga?
BIBERČE: Ja mislim u srcu da joj snaga leži.
Sada ću da vidim. (Prilazi ali.)
DIVNA: Ne diraj je!... Beži!
BIBERČE: Još vas plaši?
DIVNA: Baš me tvoja hrabrost divi.
Zar ne misliš da bi mogla da oživi?
BIBERČE: Ne brinite. (Donosi srce ale: veliko, crno.)
DIVNA: Ne bi verovao niko
da joj srce može biti ovoliko!
BIBERČE: To je glavni krivac za zločine klete.
Vi mu presudite.
(Daje Divni srce - ona ustukne.) Šta je? Zar ne smete?
DIVNA: Ti mu sudi.
BIBERČE: Dobro, biće kazna stroga. (Srcu.)
čuj presudu moju: za nedela mnoga
što si počinilo nad žrtvama svojim,
kojima ne mogu broja da izbrojim,
i za druge grehe što na tebi leže,
zaslužuješ kaznu težu od najteže.
Da ti milost pružim - to mi nije stalo
jer ni ti za milost nikad nisi znalo,
već si uteralo svima strah u kosti.
Zato će te strola, za ikaznu, probosti.
(Divni.) Odlučite sada da l’ presuda vredi.
DIVNA: Suviše je krivo, neka se ne štedi.
(Biberče stavlja srce na stenu, uzima luk i strelu i probada ga. Uz čudesan efekat pretvara se u mladića.)
BIBERČE: O, pa to je ona krila moju mladost!
Čime sam toliiku zaslužio radost?!
DIVNA: Šta se zbiva?!
BIBERČE: Svima sloboda se rađa.
Što beše u ropstvu sad se oslobađa.
(Iz jezera iziaze devojke i igraju oko Biberčeta i Divne igru zahvalnosti i radosti.)
DIVNA: Tri zvuci!... Ta đgra!... Svetlost koja zrači!
Kako može sve to da se protumači?
A dečak se onaj u mladića menja?!
Sve je čudno! Drhtim sva od uzbuđenja.
BIBERČE: Sve je tako lepo i tu nema čuda:
našao sam mladost pa je to otuda.
DIVNA: Mladost?! Zašto vam je sada sudba šalje?
BIBERČE: Bezmerno sam srećan - (ne pitajte dalje)
DIVNA: Bezmerno ste... ne znam, možda hrabri... lepi.
Nemam reči koja može da potkrepi
ovaj čudni nemir što osećam sada.
BIBERČE: Proći će vas brzo.
DIVNA: Bojim se - nikada.
BIBERČE: Pre nego što odem hteo bih vam reći:
vi ste glavni uzrok ovoj mojoj sreći.
(Pokloni se, pode.)
DIVNA: Kuda ćete?
BIBERČE: Žurim svome rodnom selu.
DIVNA: Vi ste bili hrabri i junak na delu.
Zašto ne svratite najpre do mog doma?
BIBERČE: Na pozivu hvala, žurim se veoma.
DIVNA: Ali... da vas vidi... znate... moja mati.

BIBERČE: Žurim. (Pođe.)
DIVNA: Želim uvek da vas sreća prati.
BIBERČE: (Zastane, okrene se.) Divna!
DIVNA: Biberče!
BIBERČE: Hteo bih... hteo bih nešto da vas molim:
rastanak ću teško moći da prebolim.
Pođimo zajedno u kraj gde su moji.
Neka nas od sada ništa ne razdvoji.
(Divna mu pruža ruke.)
Vaš pristanak snage daje mi još veće.
Od sviju radosti vi ste kruna sreće.
DIVNA: Biberče!
BIBERČE: Divna!
DIVNA: Moram prvo majci ovu vest da nosim.
BIBERČE: Poći ćemo skupa, ja ću da vas prosim.
DIVNA: A gde vam je prsten?
BIBERČE: Dobiće ga mlada.
Idem da ga što pre donesem iz grada.
DIVNA: I ja ću sa vama.
BIBERČE: Sam ću stići brže -
u trčanju noge mene bolje drže.
Vi pođite kući. Nek vam majka sazna
da je alu stigla zaslužena kazna,
da ste u životu, srećni... i sve drugo.
U gradu se neću zadržati dugo.
(Brzo polazi; vraća se.)
Skoro zaboravih: gde ćemo se naći?
DIVNA: Ispred dvora.
BIBERČE: Dvora?!..
DIVNA: Da, ja ću izaći.
BIBERČE: Šta ćete vi tamo?
DIVNA: Zašto s tolko žara?
Pa mora na dvoru da je kći vladara.
BIBERČE: Vi... careva kćerka?! Zalud radost mnoga!
DIVNA: Kako? Zar me manje volite zbog toga?
BIBERČE: Ne, ni imalo manje. Al živim u strahu
da vas majka neće dati siromahu.
DIVNA: Ne brinite za to, jer je rekla mati
da će me za moga spasioca dati.
BIBERČE: Je li to istina?
DIVNA: Istina je prava.
BIBERČE: A kći?
DIVNA: Kći se uvek majci pokorava.
(Nasloni glavu na grudi Bibcrčeta.)
BIBERČE: Sad u mome srcu opet sunce greje!
DIVNA: Znate l’ gde je dvorac?
BIBERČE: (Presrećan.) Pronaćiću gde je.
(Mahne joj rukom i odlazi trčeći. Divna mu otpozdravi. Onda se naglo trgne, jer dolaze Grdilo i Tunjo. Oni oprezno dolaze sa isukanim mačevima. Spaze ubijenu alu. U tom trenutku ih Divna uplaši, jer vikne: »Ala!« Oni od straha popadaju. Divna se smeje.)

VIII SCENA


GRDILO, DIVNA, TUNJO
GRDILO: Ha, guštaru jadni svršio si svoje.
Možda meki znaci života postoje (Oprezno prilazi.)
Ja sam ti se sasvim primakao blizu,
pa čak tvoji zubi neka me ugrizu.
Pomakni se malo, zašto si se stegla?
Tebi nema spasa, papke si otegla.
(Uveri se da je mrtva. Grdilo i Tunjo počnu da je probadaju mačevima.)
DIVNA: To tvoje junaštvo sada malo znači:
kad je mrtva može svak da se junači.
GRDILO: Možda ti još ne znaš da se hvalim s pravom:
od mog mača ona platila je; glavom.
DIVNA: (Zasmeje se.) Zar da ti verujem kraj svoja dva oka!
GRDILO: Nemoj da veruješ, ja imam svedoka.
(Pokaže na Tunja.)
DIVNA: Ti se samo šališ?
GRDILO: Istinu ti kažem.
Ja ću to carici lako da dokažem.
(Otkida glavu ale.)
Odneću joj najpre ovu glavu. Potom
zakleću se! pred njom čašću i životom,
pa će verovati - a to mi je važno.
DIVNA: Doznaće od mene da se kuneš lažno.
GRDILO: (Hvata se za mač, preteći.)
Ti ćeš da joj kažeš?
DIVNA: Naravno da hoću.
A sem toga imaš još jednu teškoću.
GRDILO: Za sve je teškoće moja ruka jaka.
DIVNA: Pozvala sam na dvor pravoga junaka.
GRDILO: Što se toga tiče nemam šta da brinem:
tom junaku glavu lako ću da skinem.
DIVNA: Jesi li pri sebi?!
GRDILO: Plašiš se? To vredi!
Ljubav među vama da nije po sredi?
DIVNA: Da izvršiš zločin zar si ti u stanju?!
GRDILO: Zašto ne?
DIVNA: (Potrči.) Biberče!...
GRDILO: (Uhvati je za ruku.)
Ovo primi k znanju: moraš majci reći reči što mi gode,
inače - tvom dragom glava će da ode.
DIVNA: (Istrgne se, potrči.) Biberče!... Biberče!...
GRDILO: (Stigne je, uhvati.)
Ne viči toliko!
Njega nema ovde - ne čuje te niko.
Zar ne vidiš sreću koja ti se pruža
time što ćeš mene dobiti za muža!
(Grohot njegov meša se se plačem Divne.)

„Uopšte uzevši većina ljudi je sklona da čini nepravdu, ako je u prilici da to može da čini.“

Aristotel

branko

Globalni moderator

 

Postovi: 9349

Pridružio se: 08 Dec 2010, 17:14

Vrh

• 
  

Re: Ljubiša Đokić - Biberče

od branko » 11 Dec 2010, 16:24

III ČIN

Carska dvorana

I SCENA


CARICA, KUKAVIČKI, STRAH
KUKAVIČKI: Brinete. Znan, srce sad vas kćeri vuče.
Al to može da vas potpuno utuče.
STRAH: Biće sve u redu - sreća nije retka.
Ne stvarajte žalost još pre završetka.
KUKAVIČKI: Jak je i Grdilo, mnogo štošta ume.
U boj mačem on se odlično razume.
Stisnuće on alu među ono stenje.
STRAH: Vašu kćerku čeka sigurno spasenje.
Zato, mesto brige što vam dušu dira,
pođite u sobu da nađete mira.
CARICA: Ona mi je blago, sunce, radost, sreća,
cvetić na mog cara koja me podseća.
Ako mi se više nikada ne vrati,
ako mi ne dođe ovaj bol da skrati,
nego glasnik vesti donese mi crne,
onda će i meni život da utrne.
STRAH: Važe tužne reči i meni bol čine.
Ipak mračno nebo ima i vedrine.
KUKAVIČKI: Princeza će doći - to mi srce kaže.
Zato patnje vaše neka se ublaže.
STRAH: Oduvek ste bili i suviše skloni
da primate k srcu... (Spolja se čuja zvona, klicanje.)
CARICA: Idu!... To su oni!
STRAH: (Pogleda kroz prozor.) Odista!
KUKAVIČKI: (Strahu.) Grdilu čovek da se divi:
ne verovah nikad da će stići živi.
(Uz žagor dolaze: Divna, Grdilo, Tunjo, princeze i dvorani.)


II SCENA


DIVNA, GRDILO, TUNJO, CARICA, KUKAVIČKI, STRAH, PRINCEZE, DVORANI
CARICA: (Zagrli Divnu.)
Čedo moje! Još te obuzima strava:
osećam kako ti ruka podrhtava;
i lice ti bledo, srce jako kuca,
u očima, vidim, još ti strah svetluca.
Biće sad sve dobro, čedo moje zlatno:
nesreća je prošla, prošla nepovratno.
Zato tvojim licem neka osmeh zrači.
DIVNA: Umorna sam, majko. Sad me san privlači.
CARICA: Dan je bio težak - da ne može gori!
Otidi u sobu, dobro se odmori.
(Poljubi je. Divna. odlazi. Grdilo daje. znak Tunju, koji otvara torbu u kojoj se nalazi glava ale.)


III SCENA


Pređašnji, bez DIVNE
SVI: Ooo!
CARICA: To je ta ala krv što namje pila?
GRDILO: To je ta.
CARICA: Strašna je!
STRAH: Grdilo je sila!
(Carica odlikujc Grdila. Aplauz)
CARICA: Ispričaj nam sada kako je stvar takla.
GRDILO: I ja bih rekao Divna što je rekla:
umoran sam.
CARICA: Evo, moj viteže lepi:
uzmi zlatni pehar, vinom se potkrepi.
(Sluga mu pruža pehar. Grdilo pije.)
Ispd još jedanput.
GRDILO: (Ponovo ispija iz pehara.) Ovo mi baš godi!
CARICA: Igra će još balje da vas razonodi.
(Lupi rukama.) Od radosti neka ceo dvor zazveči.
GRDILO: Da li ostajete i dalje pri reči?
CARICA: Ali, pa da, inaravno, moja reč je jaka:
vrlo rado primam za zeta - junaka.
GRDILO: Oh, mojoj radosti prosto nema kraja!
STRAH: A sada menuet: ringe-ringe...
SVI:...raja! (Muzika svira. Počinje igra.)
I PRINCEZA: (Kroz igru.) U grudima vašam hrabro srce plamti.
I DVORANIN: Talkvoga junaka canstvo još ne pamti.
II PRINCEZA: Vaša slika biće na svakome zidu.
II DVORANIN: Molio bih da me imate u vidu.
III PRINCEZA: Čarobni ste!
GRDILO: I vi!
III PRINCEZA: Ma nemojte reći!
STRAH: Da 1 ste za preferans? Budite nam treći. (Kraj igre. Aplauz.)
KUKAVIČKI: A sad čujmo!
GRDILO: Bolje priču do odložim.
CARICA: Pričaj sada.
GRDILO: Dobro, moram da se složim.
Ovako je bilo: ja, Divna i Tunja
sedimo, čekamo. Najedanput munja
strašno sevnu, skoro oslepeh od bljeska.
Da li iz jezera, il možda iz peska,
to će videh dobro, pojavi se - ala!
Da ste tamo bili, pamet bi vam stala.
Takvo čudovište još ne vide niko:
na njoj - sedam glava!
SVI: Sedam?!
GRDILO: Bas toliko.
Iz jedne joj bije plamen - čitav metar,
iz druge zavija ko led hladan vetar,
iz treće nekakav otrovan gas baca,
iz četrvrite glave jezikom palaca...
SVI: Iz pete?
GRDILO: Iz pete... isto vetar duva,
a dve preostale za rezervu čuva.
I sad, šta će biti! Mi stojimo nemi
a ona se pravo na Divnu ustremi.
Mene poče nešto na borbu da goni.
Brzo viknuh Tunju princezu da skloni,
pa istoga časa ruka mi mač trže.
Ala jurnu k meni. Ja, što mogoh brže,
u stranu se sklonih, pa skočih sa boka.
Tad nastade borba jeziva, žestoka.
Tu sam izdržao njenu pretnju svaku:
ona otrov baca a ja - na nos šaku;
ona vetrom bije - ja ga mačem sečem;
ona vattru sipa - malo se opečem,
al ja je za uzvrat dobro bocnem mačem.
Zatim je pribegla jednom sredstvu jačem:
stala je na jedan poveliki kamen,
Utišala vetar, ugasila plamen;
poče da me gleda - sjale su joj oči
i meni, odjednom, ruka se ukoči.
Hoću da je maknem ali ne, ne mogu -
a ona sve bliže. Hteo bih bar nogu
da pružim - ne ide. Već prežalih glavu.
Ali toga časa prošušta kroz travu
zmija.
SVI: Zmija?!
GRDILO: Zmija.
STRAH: Zar još i ta beda?
GRDILO: Ma, ona me spasla. Ala se, izgleda,
plaši zmija, pošto - čim taj šušanj začu -
odmah se okrenu. I tad, mome maču
čas odlučni dođe. Imao sam sreću.
Poskidam joj glave: prvu drugu, treću...
(Iznenada ulazi Biberče. Stražar pokušava da ga zadrži.)


IV SCENA


BIBERČE, STRAŽAR, CARICA, GRDILO, STRAH, KUKAVIČKI, DVORANI, PRINCEZE
BIBERČE: Moj pozdrav, svetlosti!
STRAZAR: Ulazi na srilu!
CARICA: Koga tražiš?
BIBERČE: Tražim vašu kćerku milu.
CARICA: A zašto?
BIBERČE: Ja želim da mi bude žena.
SVI: Ooo!
CARICA: Gle!
GRDILO: E, ovo je drskost nečuvena!
Beži odmah, jer mač počeće da radi.
(Hvata se za mač.)
BIBERČE: (Odgovori istom merom.)
Al i moj mač može da vas iznenadi.
CARICA: Pričekaj, Grdilo! Moju kćerku prosiš?
BIBERČE: Da.
CARICA: A da li ti za to kakav razlog nosiš?
BIBERČE: Najveći je irazlog to što mi je draga.
CARICA: To nije dovoljno.
BIBERČE: Dobro. Moja snaga
svladala je alu. Je l’ to razlog jači?
CARICA: Bez dokaza tvrdnja ta ništa ne znači.
GRDILO: Ali otkud može dokaz da vam pruži
kad se, očigledno, neistinom služi.
BIBERČE: Vama dokaz treba? Evo vam: rog ale!
(Vadi rog.)
GRDILO: Zar ti misliš da smo zasta budale?
Zar to rog aždajin? Lude od nas pravi.
STRAH: Ukrao ga volu.
KUKAVIČKI: Ili nekoj kravi.
CARICA: Videćemo odmah da li je u pravu.
Nek smesta donesu aždajinu glavu!
(Tunjo prinosi torbu sa glavom ale.)
STRAH: (Pogleda u torbu.) Čudno! Nema roga!
KUKAVIČKI: (Stavlja rog na njegovo mesto.)
Mera mu je ista!
CARICA: Šta kažeš, Grdilo?
GRDILO: (Zbunjen.) Čudno je, zaista.
Samo još jedanput da se setiro svega.
(šeta, mrmlja za sebe, maše rukama, »seća se«)
Pa da, sad znam otkud ovaj rog kod njega.
(Lupi se rukom po čelu.)
Ih, kako sam tako neoprezan bio!
Posle skrašne borbe, kad sam je ubio,
pođoh na jezero da sperem krv s mača.
Divna pođe da se umije. Od plača!
njeno lepo lice me beše baš čisto.
A i Tunjo s nama pošao je isto.
Za to vreme on se prišunjao kradom
pa je rog uzeo. Hoćeš mojim radom
a mojim herojstvom ti slavu da stičeš.
E, to neće biti! (Trgne mač.)
CARICA: Prestani da vičeš!
Šta ti kažeš na to? Reci sasvim mirno.
BIBERČE: Sve je neistina. Laže bezobzirno.
GRDILO: Hoćeš da ućutiš?!
BIBERČE: Same laži ređa.
GRDILO: Vi mu dopuštate da me tako vređa?
CARICA: Ja hoću istinu. Zato ljutnju mani.
BIBERČE: Kunem se: istina na mojoj je strani.
GRDILO: Hoćete istinu? Pa dobro, baš neka.
Ja dokaza imam kod ovog čoveka.
(Dovlači Tunja.) On je bio svedok - misliim to zna svako.
Istinu od njega doznaćete lako. (Tunju, širokim gestovima.)
Objasnićeš našem veličanstvu: prvo -
da sam se ja s aliom borio i hrvo
i da je od moga probodena mača;
drugo - da se ovaj nametljivac pača
na dvoru, a tamo - ne vide ga niko;
treće... Ali biće dovoljno tolilko.
(Pantomimska scena u kojoj Tunjo, ponavljajući skoro u potpunosti Grdilove pokrete, opisuje ono što mu je malopre rečeno.)
Istina je, valjda, sad potpuno znana.
CARICA: Donekle. Baš nije sasvim pouzdana,
jer Tunjo je... smeten.
GRDILO: Bolje reći... luda,
pa ste prema njemu oprezra otuda;
Da l’ je Zvezdan luda?
ĆARICA: Šta ti na um pada!
GRDILO: Ako nije luda, zovnite ga tada.
On poslednji sa mnom na jezeru beše
onda, kad svi sramnu odluku doneše
da pobegnu.
CARICA: Zvezdan neka dođe smesta!
(Dvoranin ponavlja caričinu naredbu, okrenut u pravcu odakle će naći Zvezdan.)
GRDILO: Biće svedok moga iskrenog protesta.
CARICA: Ako tako bude onda sve se menja:
verovaću sasvim, nema dvoumljenja. (Dolazi Zvezdan.)


V SCENA


ZVEZDAN, pređašnji
ZVEZDAN: (Pokloni se Carici. Spazi Grdila.)
Živ si! Znači, ala platiila je skupo
za nedela svoja. Dok su drugi glupo
pobegli u strahu, on prkosno stade
na poprište. Bravo! (Aplauz.)
Ti nas ne izdade.
Hrabar je to momak, jak ko udar groma
i za naše carstvo zaslužan veoma.
Takav junak uvek nek vam je pri ruci.
Kao da još gledam: poslednji trenuci,
ala tek što nije izašla iz vode
a on mirno stoji, spreman daj probode
čudovište strašno. Takvu hrabrost volim:
napušten od sviju, sam sa mačem golim.
CARICA: (Pokazuje na Biberčeta.)
Da l’ taj tamo beše? I da li znaš ko je?
ZVEZDAN: Nikada ga oči ne videše moje.
GRDILO: Možda veličanstvo još dokaza traži?
KUKAVIČKI: (Pokazuje na Biberčeta.) Njegove su sada očigledne laži.
CARICA: Da, sad je sve jasno.
GRDILO: (Biberčetu.) Čuješ, bedno štene!
BIBERČE: Dosad sam slušao, sad vi čujte mene.
GRDILO: Opet smišljaš nešto, al to ti ne vredi.
STRAH: (Carici.) Novih lagarija neka nas poštedi.
CARICA: (Stražaru.) Vodi ga!
BIBERČE: Carice, najlepše vas molim: pozovite kćerku.
CARICA: Neću da dozvolim
nikome, dok spava, da u sobu kroči.
BIBERČE: Meni će u prilog Divna da svedoči.
SVI: Divna!!
CARICA: (Iznenađeno.) Znaš joj ime?!
BIBERČE: Sama mi ga reče.
Njene tvrdnje mislim da su ponajpreče.
ZVEZDAN: (Carici, koja se, zamislila.)
Da, treba je zvati, da ne bude spora.
GRDILO: Ali...
ZVEZDAN: Bolje ćuti, biće ti potpora.
CARICA: Samo da znaš jedno: ako moja Divna
tom tvome tvrđenju ostane protivna,
tebe čeka kazna i to vrlo stroga.
BIBERČE: Ja se ni najmanje ne plašim zbog toga.
ZVEZDAN: Ne budi siguran.
BIBERČE: U nju imam veru.
KUKAVIČKI: Buditi princezu! Ti bas nemaš meru.
BIBERČE: Žao mi je jako, al ja nisam krivac.
ZVEZDAN: Šta ćeš ako kaže da si ti lažljivac?
BIBERČE: Neće, jer nju misli istinite vode.
ZVEZDAN: Ipak, ako kaže?
BIBERČE: Nek mi glava ode. (Dolazi Divna.)


VI SCENA


DIVNA, CARICA, BIBERČE, GRDILO, STRAH, KUKAVIČKI, TUNJO, ZVEZDAN, STRAŽAR, DVORANI, PRINCEZE
DIVNA: (Radosno.) Biberče!
(Ustukne, jer vidi da je kraj njega Tunjo, koji je spreman da potegne mač. Pored nje je Grdilo, koji je preteći gleda. Niko te pretnje ne primećuje jer su svi usredsređeni na to šta će Divna da kaže.)
CARICA: Čuj, čedo, tu je spor posredi:
ovaj mladić hoće sve nas da ubedi
da je oo pobednik. Tu sve nije čisto,
jer Grdilo tvrdi za sebe to isto.
Ispričaj nam zato kako je to bilo:
ko je stvarno junak - da l’ on il’ Grdilo?
(Pauza. Divna se rešava, ali kad vidi da u slučaju otkrivanja istine ne hi izbegla Grdilovoj osveti, odluči.)
DIVNA: Ne videše ništa moje oči plačne.
Grdilove tvrdnje možda su i tačne. (Reakcija: »Ooo!«)
BIBERČE: Divna?!
CARICA: Dobro, mila, u sobu se vrati. (Pomiluje je.)
Opet onaj vedri osmejak povrati.
(Poljubi je, Divna odlazi.)


VII SCENA


Pređašnji, bez DIVNE
GRDILO: Šta kažete sada?
CARICA: Daj mi svoju ruku.
(Stavlja mu prsten. Pokazuje na Biberčeta.)
Šta ću s njim?
GRDILO: Recite neka ga istuku.
ZVEZDAN: Danas smo svi srećni, neka mu se prašta.
On će sam u sebi taj greh da ispašta.
CARICA: Da mu oprostimo?
GRDILO: Zar oproštaj - njemu?!
Nije ga dostojan. On je krivac svemu.
Ipak, dobro, milost nad mržnjom je jača:
nek poljubi samo korice mog mača
pa što može brže neka s dvora zbriše,
da ga maje oči ne primete više.
CARICA: (Biberčetu.) Hajde!
STRAH: Poljubi mu!
KUKAVIČKI: Ma, prisloni usne!
(Biberče mirno stoji.) Neće!
GRDILO: (Besno trgne mač.)
Drski stvore, krv tvoja nek pljusne!
(Jurne na Biberčeta.)
CARICA: (Zadržava ga.)
Čekaj, nemoj tako, to već nije časno:
ne brani se, vidiš!
GRDILO: (Odloži mač.) Vređa me užasno.
CARICA: (Biberčetu.) Slušaj ti, tvoj prestup postaje sve teži.
Još dmaš slobodu, zato što pre beži.
GRDILO: Ne, sad milost može jedino da stekne
ako na kolena tu preda mnom klekne.
STRAH: Pristani, jer vidiš da ozbiljno preti.
(Biberče ćuti.)
KUKAVIČKI: Neće!
GRDILO: To se više ne može podneti.
(Sa isukanim mačem dodiruje Biberčeta.)
Da mač prljam tobom zaista je šteta. (Carici.)
Taj koji je smeo mene da kleveta
u okovu teškom neka grehe kaje.
ZVEZDAN: Mislim... no, svejedno.
CARICA: Hajde reci: šta je?
ZVEZDAN: Po viteškom redu takva su se dela
rešavala uvek pomoću duela.
KUKAVIČKI: To je divno!
CARICA: Kako? Zar da bude tuče?!
ZVEZDAN: Takve borbe samo poštenju nas uče.
Taj mladić je krivac. Dobro su nam znane
reči, kojim htede sve nas da obmane.
Pa ipak, Grdilo ne sme da mu preti
okovima teškim. Neka mu se sveti
u dvoboju muškom - tako junak čini,
il nek mu oprosti.
GRDILO: Ja sam toj vrlini
više sklon: sve praštam.
KUKAVIČKI: Zar uvrede one?
GRDILO: Samo neka mi ga što pre s vida sklone.
KUKAVIČKI: Reći će se da ste oprostiili stoga
što ste se plašili mača njegovoga.
STRAH: A pobednilk ale zar sme da se boji.
KUKAVIČKI: (Pokazuje na Biberčeta.)
Gledajte ga, jedva na nogama stoji.
STRAH: Osveta u sebi zadovoljstvo skriva.
CARICA: Ne, milost je bolja, krv se ne proliva.
(Biberčetu.) On je spreman da ti spase život goli
ako ga zamoliš.
BIBERČE: Nek on mene moli.
KUKAVIČKI: (Grdilu.) Ako to otrpiš, nema veće lude.
GRDILO: Neka bude dvoboj! (Trgne mač.)
BIBERČE: (Naglo.) Dobro, neka bude!
(Trgne mač. Uz veselo odobravanje, svi se sklanjaju okolo. Počinje dvoboj. U jednom trenutku, kada vidi da će biti nadvladan, Grdilo daje znak Tunju, koji napada Biberčeta. Biberče odbija udarac, boreći se protiv obojice.)
Čuješ, ukloni se!... Čuješ li: me?...
ZVEZDAN: (Pokušava da spreči Tunja.) Stani!
(Tunjo ga odgurne i nastavlja borbu.)
BIBERČE: Nećeš... Onda mora moj mač da te rani.
(Ranjava ga u ruku. Tunjo odlazi. Borba se nastavlja. U jednom trenutku Biberče obori Grdila i izbija mu mač iz ruke.)
GRDILO: Ja ću sve da priznam!!
BIBERČE: (Sa mačem uprtim u Grdilove grudi.)
E, tako te volim!
GRDILO: Poštedi mi život - to te samo molim.
BIBERČE: (Sklanja mač.) Dobro, reci. (Grdilo ćuti.)
Sta je? Reči su ti stale. (Opet okrene mač prema njemu.)
GRDILO: (Pobeđeno.) Ja sam pobegao pre izlaska ale.
(Reakcija svih: »Ooo!«)
CARICA: Ti sd pobegao?! To celu stvar menja.
(Biberčetu.) Izvini.
BIBERČE: Ne tražiim carskog izvinjenja.
CARICA: Za uvrede volim što mnogo ne mariš.
Zajedno ćeš sa mnom ti da gospodariš.
Dajem ti kćer svoju - muž joj verni budi.
BIBERČE: Vaša carska svetlost suviše mi
nudi - moram da odbijem.
(Reakcija iznenađenja kod svih »Ooo!«)
CARICA: Kakva je to šala?l
BIBERČE: Ozbilino govorim. Najlepše vam hvala. (Polazi.)
STRAH: Stani! Samo reč dve sa vitezom starim.
BIBERČE: Odlazim. Na svemu ja vam blagodarim. (Odlazi.)


VIII SCENA


CARICA, GRDILO, STRAH, KUKAVIČKI, ZVEZDAN, DVORANI, PRINCEZE
CARICA: Ti si me lagao preko svake mere.
Ništa ne bi moglo tvoj obraz da spere.
GRDILO: Ja nisam lagao!
CARICA: Zalud sada priče.
Što se jednom kaže to se ne poriče.
GRDILO: Čujte prvo, zatim sudite po volji.
U dvoboju mačem ja sam junak bolji
ali je on zato podmukao, lukav:
povukao me je dva puta za rukav,
što propisi borbe zabranjuju strogo.
Sem toga, bio sam već umoran mnogo,
jer u borbi s alom sva mi snaga ode.
Zato je i moglo doći do nezgode
da mi mač izbije iz ruke. I tada
bio sam nemoćan. Greh na njega pada
što me je sildo da govorim laži.
CARICA: To ne može moju ljutnju da ublaži.
STRAH: Znam da će carica po pravdi da sudi:
sa oštricom mača uprtom u grudi
i ja bih, sigurno, govorio lažno
ako to spasava.
KUKAVIČKI: Da, to je baš važno.
Grdilo je bio prinuđen.
I PRINCEZA: Još tome dodajmo tvrđenja svedoka.
GRDILO: Dabome: svi su potvrdili da ja alu ubih,
Njemu glavu svojim rukama odrubih.
To se kunem čašću i viteškom srećom.
Il’ ako želite nekom kletvom većom?
CARICA: Dobro, ne kuni se. Kad razmislim
zrelo, vidim da je tvoje to junačko delo.
(Grdilo ustaje. Aplauz. Iznenada dolazi Divna.)


IX SCENA


DIVNA, pređašnji
DIVNA: Ne veruj mu, imajko! On se krivo kune.
Laže, samo da bi došao do krune.
Biberče, taj mladić što je ovde bio...
on me je spasao... alu je ubio.
Rekla sam da ne znam. To je zato bilo
jer je njemu smrću pretio Grdilo.
CARICA: Sve mi objasniše tvoje reči ove.
Vodite ga odmah! Sa njim - u okove!
GRDILO: Ja...
CARICA: Ni jedne reči!
GRDILO: Smilujte se meni!
Svj postup ci moji bili su pošteni.
(Stražar odvodi Grdila.)


X SCENA


DIVNA, CARICA, STRAH, KUKAVIČKI, ZVEZDAN, DVORANI, PRINCEZE
DIVNA: Kud Biberče ode? Govorite brže!
CARICA: Vratiće se odmah.
(Strahu i Kukavičkom.) Neka ga zadrže.
DIVNA: Ne, on neće hteti natrag da se vrati.
Ja ću poći.
STRAH: Taj se vaš trud ne isplati,
jer ne znamo gde je.
KUKAVIČKI: Nismo mu na tragu.
STRAH: Zašto samo zalud da trošite snagu?
DIVNA: Ja sam odlučila. Ne gubite vreme!
CARICA: Idem i ja. Odmah kočije nek spreme!
PRIPOVEDAČ: Kočijaši carski na posao pregli:
u kočije konje najbolje upregli -
Šest divnih belaca zapregu im čine.
Svi udoše. Vozar povuče dizgine.
I jurnuše konji hitro kao strele -
od brzine grive lepršaju hele.
Odječu praporci i pucnjevi biča.
Princezi se čini kao da joj priča
ovaj ludi topot: »Već nam jeput kraći.
Mi ćemo ga naći!... Mi ćemo ga naći!... «
Dok se oni tako gube u daljinu
iza kola vihor kovitla prašinu.
A Biberče naše, šta se sa njim zbiva?
On smrknuto čelo borama pokriva -
kao da ga neka telka briga brine.
Srce mu je puno tuge i gorčine;
još ne može da se povrati od čnda.
Prolazeči stazom što šumom krivuda,
poznanici stari opet su ga sreli.
Da mu stegmt ruku svi bi oni hteli -
a i kako ne bi, kad je iakvu slavu
stekao junaštvom. Reč dadoše lavu.
i još, nesigurno, započe svoj govor.
Samo što spomenu podvig, slavu, lovor
odjednom se zbuni pa stade da muca.
Onda kud će - šta će, poče da kašljuca.
Stvar je spasla lasta i ovoga puta:
što je mogla jače ona zacvrkuta:
»Živelo Biberče!« A ceo skup kliknu:
»Živelo!... Živelo!« Opet ona viknu:
»Dole ala!« »Dole!« - svi grme u besu.
Od goleme vike borovi se tresu.
Biberče osmehom odgovor im šalje;
pozdravi ih rukom pa nastavi dalje.
Zečić je, skačući, ko da je od gume,
ispratio njega do ivice šume.
A Ijudi u selu, izgubivši nadu,
ponovo su svome prionuli radu.
Katkada se samo Biberčeta sete,
al im odmah misli na drugo prelete.
Jedino je majka, s nadom da će doći,
provodila dane i besane noći
misleći na sina. Često bi je zora
zatekla gde stoji budna kraj prozora,
uprtog pogleda u daljinu plavu.
Na staklo bi snenu naslonila glavu
i na svaki korak, na šum što bi čula,
ona bi se odmah, drhteći, trgnula -
al to ne bi bio onaj korak znani.
Tako su joj dugi prolazili dani.
Beše jutro. Ona, u licu sva bleda
i očiju tužnih, umorna izgleda,
stajala je. A tu, odmah kraj nje, blizu,
Dobriša, Svadiša ćute - usne grizu.


IV ČIN

Dvorište Biberčetove kuće.

I SCENA


MAJKA, DOBRIŠA, SVADIŠA
DOBRIŠA: Nema ga.
SVADIŠA: Išli smo do susednog sela.
MAJKA: Da vas nešto pitam ja sam, deco, htela:
kada je pošao - da li ga ko vide?
(Dobriša i Svadiša oborili glave - potvrđuju.)
A da li je možda rekao kud ide?
DOBRIŠA: Rekao je....
MAJKA: A šta?
SVADIŠA: Na polasku reče...
da ide u šumu drva da naseče.
MAJKA: O, pa onda mora da je još u šumi!
DOBRIŠA: (Svadiši, šapatom.) Kazaću istinu!
SVADIŠA: (šapatom.) Plakaće, razumi.
MAJKA: Mora da je negde skrenuo sa puta.
SVADIŠA: I stariji čovek u šumi zaluta.
MAJKA: Idem da ga tražkn. Ja sam svemu kriva.
Sigurno me sada po šumi doziva. (Odlazi.)


II SCENA


DOBRIŠA, SVADIŠA
DOBRIŠA: Šta smo) uradili!
SVADIŠA: Nije bilo druge,
jer da zna istinu svisla bi od tuge.
DOBRIŠA: Jeste; al po šumi zašto da se lomi.
SVADIŠA: Šta možeš!... Šta misliš: ko će kog da zgromi?
DOBRIŠA: Pitaš za Biberčeta i alu?
SVADIŠA: Da.
DOBRIŠA: Zna se:
Biberče ne može smrti da se spase.
SVADIŠA: To ne mora biti.
DOBRIŠA: Veruješ u čuda?
SVADIŠA: Možda i on može...
(Čini pokret rukom kao da se mačuje, onda zastane pa se zamisli.)
DOBRIŠA: A kako? Otkuda?
SVADIŠA: Znaš, ako odjednom on svu snagu skupi,
mogao bi alu pošteno da lupi.
DOBRIŠA: Ma, da... ali ona odmah zgrabi, jede.
SVADIŠA: Pa dpak, on može nešto da izvede.
DOBRIŠA: Ih, šta može?! Reci!
SVADIŠA: Gledaj!
(Kao - izvadi mač i zauzme borbeni stav.)
Hajde, kreni!
DOBRIŠA: Neću.
SVADIŠA: Da probamo. Ti alu zamera.
(Dobriša se misli za trenutak pa pristane; saginje se i počinje »borba«.)
SVADIŠA: (Kroz igru.) Pusti, alo, rogove!
DOBRIŠA: (Kao »ala«.) Ja ih neću pustiti.
SVADIŠA: (Kroz igru, pevajući.) A ja ću te ubiti.
(Učini pokret kao da ga probada. Dobriša se izmakne.)
DOBRIŠA: Čuvaj se, jer sad će glava da ti ode!
SVADIŠA: On beži na stenu... skoči...
(Preskače preko Dobriše.) ... i probode!
(Učini pokret kao da ga probada. Nalazi Biberče.)


III SCENA


BIBERČE, DOBRISA, SVADIŠA
BIBERČE: Sta vi to radite? Kakva je to igra?
(Oni su se toliko uneli u igru da na njega ne obraćaju pažnju. Dobriši.)
A šta ti predstavljaš: lava ill tigra?
DOBRIŠA: Nernoj da nam smetaš. (Svadiši.)
Čekaj malo! Stani! Šta ćeš ako ala udarac odbrani?
SVADIŠA: Nije strašno, jer nju jedan udar sklanja.
(Sklanja mu ruku kojotn se. bio zaštitio.)
Prilika za uspeh opet nije manja.
(Naglo ga »probada«. Dobriša pokušava da se izvuče.)
Ma, ne možeš nikud pobeći od mača.
BIBERČE: A ko se to sprema alu da nadjača?
SVADIŠA: Ne znate ga - drug naš.
BIBERČE: Sigunno je snažan?
SVADIŠA: Pa... i nije tako, ali je odvažan.
BIBERČE: O!
SVADIŠA: Vi to ne znate, mđste toga svesni,
kako je on strašan kada se razbesni.
BIBERČE: O!
SVADIŠA: Gledaj: od njega modrice su ove!
(Pokazuje ruku i obraz.)
BIBERČE: Reci mi, molim te, kako se on zove?
SVADIŠA: Biberče.
BIBERČE: Zar zbilja?!
SVADIŠA: Šta se čudiš tome?
Da ga nisi znao?
BIBERČE: Pa znam ga, dabome.
DOBRIŠA: Da ne nosiš, možda, o njemu vest neku?
BIBERČE: Dabome da nosim.
SVADIŠA: (Gubeći strpljenje.) E, ovom čoveku
fali nešto! Pričaj!
DOBRIŠA: (Biberčetu.) Al ti misliš sporo!
BIBERČE: A gde mu je majka?
SVADIŠA: (U neprilici.) Vratiće se skoro.
BIBERČE: Moram da je čekam, da čuje i ona.
DOBRIŠA I SVADIŠA: Ma, mi razglasimo odmah na sva zvona -
čuće svi! Govori!
DOBRIŠA: Je l’ došlo do tuče?
BIBERČE: Došlo je.
DOBRIŠA I SVADIŠA: I?!
BIBERČE: Čujte: sreo sam ga juče;
pita me: »Kud ideš?« »U selo.« »De,
prika, pozdravi Dobrišu, učini toliko!«
(Namerno se okrene Svadiši.)
DOBRIŠA: To sam ja!
BIBERČE: Zar?
DOBRIŠA: Jesam.
BIBERČE: E, dobro kad jesi.
Tako reče: »Pozdrav Dobriši prenesi
i javi mi glava da mi čvrsto stoji
a da strašna ala više ne postoji.«
(Dobriša i Svadiša od radosti skoče, lupaju rukama.)
A ti si... Svadiša?
SVADIŠA: Da, Svadiša - mlađi.
BIBERČE: Izgleda mi sa njim da si ti u svađi?
SVADIŠA: Pa... i nisam.
(Biberče pogleda Dobrišu.)
DOBRIŠA: Nije, istina je puna.
BIBERČE: On je spreman s tobom da se razračuna.
SVADIŠA: Znaš, dak je tu bio, ama - ni zbog čega,
tuko je on mene tuko sam ja njega.
Kad je otišao bilo mi je žao.
BIBERČE: A zašto? Zbog čega?
SVADIŠA: Ni sam ne bih znao.
Možda što je bio odvažan, i smeo.
Pružiću mu ruku ako bude hteo.
BIBERČE: (Prihvata pruženu ruku.)
Da ne primi ruku, zar postoji neko!
DOBRIŠA: Nismo čuli - gde je?
SVADIŠA: Da li je daleko?
BIBERČE: Ulazi u selo možda ovog časa.
(Dobriša i Svadiša se pogledaju u čudu.)
Možda će odavde na nas da nabasa.
(Oni pojure na tu stranu koju im je pokazao Biberče.)
A možda odavde nalazi kradom.
(Pojure na suprotnu stranu.)
Možda je pred vama i glavom i bradom.
(Dobriša i Svadiša se okreću prema Biberčetu. On im se smeška. Prepoznaju ga. Nekoliko trenutaka ne mogu da se povrate.)
DOBRIŠA: (Upirući prslom.) B... B... Biberle!
SVADIŠA: To n... ne bi v... verovao n... niko!
DOBRIŠA: K... k... kako da porasteš?!
SVADIŠA: Otkud o... o... ovoliko?!
BIBERČE: Pričaću vam. Šta ste - uzbuđeni?
SVADIŠA: V... v... vrlo.
N... n... ne anogu da p... p... pričam.
DOBRISA: M... mene steglo g... g... grlo.
BIBERČE: Smirite se, ljudi bruku će da vide.
DOBRIŠA: M... m... meni je već bolje.
SVADIŠA: P... p... pazi! Deda ide!
DOBRIŠA: P... p... polako mu reci.
SVADIŠA: T... t... te su stvari gadne.
M... m... mogao bi stari od čuda da p... p... padne.
(Dolazi Stogodan.)


IV SCENA


STOGODAN, BIBERČE, DOBRIŠA, SVADIŠA
STOGODAN: Još nije došao? Ima li vest kakva?
(Dobriša i Svadiša samo klimaju glavom.)
Šta je ovoj deci? Zašto su ovakva?
BIBERČE: Koga tražiš, deko?
STOGODAN: Ne pitaj me bolje.
Ima jedna briga što me muči, kolje.
BIBERČE: Kakva je to briga?
STOGODAN: Golema i jaka.
Voleo sam ovde jednoga dečaka:
Biberče... Biberče... - tako smo ga zvali.
Pre neki dan, više onako u šali,
priču mu ispričam o ali. I ode!
Rekao im: alu hoće da probode!
E, pogreši nekad i ta glava seda!
BIBERČE: Pa ja sam ga sreo.
STOGODAN: Šališ se, izgleda?
BIBERČE: Ne šalim se, deko.
STOGODAN: Da li ti šta reče?
BIBERČE: Žurio je, brige imao je preče.
STOGODAN: Znaš li kad se vraća?
BIBERČE: Da, znam.
DOBRIŠA: (Stogodanu.) Mi to znamo.
SVADIŠA: (Biberčetu.) To obaveštenje mi ćemo da damo.
Vraća se u selo možda ovog časa.
(Stogodan u čudu pogleda Biberčeta, koji ovo potvrđuje.)
DOBRIŠA: Možda će odavde na nas da nabasa.
(Slogodan potrči pa zastane zapanjen.)
STOGODAN: O, inebesa, munje, gromovi i zvezde!
To kočije carske prema nama jezde!
DOBRIŠA: Carica!
SVADIŠA: Princeza!
DOBRIŠA: Već su prešli reku!
STOGODAN: Ovo još ne videh u svom dugom veku!
(Dolazi Divna a za njom Carica, Strah, Kukavički, Zvezdan, princeze, dvorani.)


V SCENA


DIVNA, CARICA, BIBERČE, DOBRIŠA, SVADIŠA, STOGODAN, STRAH, KUKAVIČKI, ZVEZDAN, DVORANI, PRINCEZE
DIVNA: Biberče! (Radosno mu priiazi. Biberče je oborio glavu.)
Molim vas - nek prestane ljutnja.
BIBERČE: Vidim da se moja ostvarila slutnja.
Sve je prošlo - sada drugom cilju smeram.
Znam, on je dvoranin. Ja vam ne zameram.
DIVNA: Al znajte...
BIBERČE: Znam, vaši razlozi su jasni.
DIVNA: Pomozi mi, majko, ti mu sve objasni.
CARICA: Ona nije kriva.
BIBERČE: Ja nju i ne krivim.
CARICA: Ti više i ne bi bio među živim
da je ona rekla istinu.
BIBERČE: Šta čujem?!
CARICA: Čudno ti izgleda?
BIBERČE: U to ne verujem.
CARICA: Evo, slušaj sada kako je to bilo:
pored tebe - Tunjo, pored nje - Grdilo;
ruka rim na maču, u očima pretnja.
Da istinu kaže to je bila smetnja.
BIBERČE: Kako?! On je vama pretio tog časa?
DIVNA: Da.
BIBERČE: I laž je bila radi moga spasa?
DIVNA: U to vam se kunem.
BIBERČE: Sad je sve po starom.
Ja vas opet volim onim istim žarom.
(Zagrli Divnu.) Divna!
DIVNA: Biberče!
CARICA: A sad, brzo, prsten odnekle izvuci.
BIBERČE: Ne brinite ništa, već mi je pri ruci.
(Skida prsten i slavlja ga Divni. Aplanz)
DOBRIŠA: Dolazi ti mama!
CARICA: Znam šta ću da radim.
Sklonite se rnao, da je iznenadim.
(Divna i Biberče zaklone se iza Straha i Kukavičkog. Dolazi Majka.)


VI SCENA


MAJKA, pređašnji
CARICA: Oprostite, molim. Možda ćete znati
put do kolibice, gde stanuje mati
hrabrog Biberčeta.
MAJKA: Oh, za ime svega!
Da nemate kakvu poruku od njega?
CARICA: Imam.
MAJKA: Kakvu? Gde je? Da l’ je dobrog zdravlja?
CARICA: Zato ne brinite. Svojoj majci javlja
da će joj najveću ispuniti želju: venčaće se.
SVI: Da.
MAJKA: Šta???
CARICA: U prvu nedelju.
Pa i nju poziva na veliko slavlje.
MAJKA: Al on je još mali, slab, njegovo zdravlje...
CARICA: E, kad je to bilo! To je prošlost davna.
On je sada junak da mu nema ravna.
(Pokazuje rukom. Strah i Kukavički se sklone.)
MAJKA: Biberče! (Potrči mu u zagrljaj.) Biberče!
BIBERČE: Zaboravi suze.
Sad nam život vraća ono što nam uze.
SVADIŠA: Ovo treba negde proslaviti!
CARICA: Stani!
SVADIŠA: Započnimo ovde?
CARICA: Posle - u dvorani!
(Počinje pesma i igra.)

PRIPOVEDAČ:
I dok tako ovde ova slavlja traju,
ovu našu priču priveli smo kraju.
Sada je na vama da svako sam sudi:
ovuda su prošli raztičiti ljudi;
i ne samo ljudi, već i ona mora,
ona strašna ala, od svakog zla gora.
Da l’ je po zasluzi svako svoje steko -
to prepuštam vama. Možda misli neko
da sam ulepšao one koje volim?
Možda je i tako. Al jedno vas molim:
neka se na mene ne naljuti niko.
Drugi put ću bolje. A za sad - toliko.

Љубиша Ђокић је рођен у Даниловграду, у Црној Гори 1929. године. Написао је више драмских текстова за децу од којих су најпознатији Биберче, У цара Тројана козје уши, Позоришне бајке, Оловни новчић и друге.
На овом блогу заступљен је са текстовима: