МАРКО КРАЉЕВИЋ И БРУС ЛИ
ЛИЦА: МАРКО КРАЉЕВИЋ, БРУС ЛИ,
ШАРАЦ, ИВАН (дечак
за
компјутером), ЂОРЂЕ (Иванов
брат од тетке), МОЦА (отац
Иванов), СНЕЖАНА (Савремена Иванова мајка), ДЕДА МАРКО,
РОБИН ХУД, МАЛИ ЏОН, ДЕЈВИ
КРОКЕТ, ДОН КИХОТ, САНЧО
ПАНСА, ВИЉЕМ ТЕЛ,
Д'АРТАЊАН, ПОЛИЦАЈАЦ I И II,
ОЧЕВИДАЦ, КОСОВКА ДЕВОЈКА,
СЛАВУЈ (Весник слободе на
Марковом носу), ЈИН МАН (Брус
Лијев учитељ Кунг фуа), НАРАТОР
(музика)
03.
Радња се догађа у дечијој соби. За
компјутером су Иван и Ђорђе који покушавају да се одбране од хакерског напада и
упада вируса у њихов сајт. У дневном
боравку су Иванов отац Моца, мајка Снежана и деда Марко. Компјутеристи о вирусу
знају једино да долази са Далеког Истока и да брише све пред собом. Они трагају
у виртуелном простору за јунацима који ће му се супроставити. Касније се радња
одвија код Донжон куле, Паркинг сервису, Старој чаршији и Кинеској четврти Хонг
Конга.
СНЕЖАНА (забринуто):
Колико пута треба
да вам поновим
да децу не
пуштате на интернет улицу. Нисте свесни какве их опасности вребају.
МОЦА (опуштено): Нека деца сурфују. Знају
они да поштују правила, а посебно да воде рачуна о личној приватности на
интернету.
04.
СНЕЖАНА (љутито):
Трућаш глупости, Моцо. Ниси
прочитао задњу поруку коју сам случајно видела на компјутеру док сам брисала прашину
са тастатуре. Чисти и сигурни на интернету, то је правило. А, шта је ово?
МОЦА (хладокрвно):
Не знам! Ти ми објасни?
СНЕЖАНА (бесно):
Лепо пише: ,,Драги идиоти… ’’ и тако даље. За
моје анђеле тако нешто неко да напише. Да им се обраћа на овакав начин? Ја као
мајка не могу то да поднесем. Сазнаћу ко
су, кад – тад!
МОЦА: То је
дечја шала – забава. А ко стоји у
потпису?
СНЕЖАНА (не
престаје са нервирањем): ,,Неко
нормалан’’. Тако им и треба
када без надзора одраслих крстаре глобалном мрежом. Ево и сада.
Неће чак ни да
05.
ручају, да не би
устајали и прекидали
претраживање. Устани,
Моцо, и проконтролиши их!
МОЦА: Право да ти кажем, ја се много
и не
разумем у рачунарство и нове
технологије.
А, и шта ме брига да ли
су Фејзбук и Твитер у рату са
Гуглом?
СНЕЖАНА (повишено):
Је л, тако Моцо! А можеш
да седиш
по цео дан у фотељи и читаш новине и да
те ништа не занима шта се дешава у овој
кући! Наша деца су нападнута. Да ли ти је то јасно? (отима му новине, баца их на под)
МОЦА: Врати ми
новине! (подиже их са пода)
СНЕЖАНА: Бране се
деца од хакера. Оборен им
је Сајт преко
заражених рачунара. Избрисали
им све
податке и ограничили
приступ интернету. Мућни мало
ту главу,
06.
да не
закречиш!
МОЦА: Нису се
добро заштитили. Направили су пропусте или имају ,,рупе’’ у
програмској
платформи. Вирус их тотално блокирао.
СНЕЖАНА (забринуто): Која је то врста вируса?
ИВАН: То је
чудан вирус са Далеког Истока. Јавља се у виду ,,птице тркачице''
из ,,цртаћа'', или другог облика који је нашем техничком
размишљању нејасан и неухватљкив.Сићушан
и невидљив чак и под микроскопом. Наравно, постоји неко
ко ће му стати главе. Тај неко постоји, он је наш главни јунак.
ЂОРЂЕ: Мораћемо да комуницирамо
у
виртуелном простору како
би срели
јунаке које нисмо имали
прилике
дуго да видимо и чујемо.
ИВАН: Историја
их је запамтила по јунаштву.
07.
ЂОРЂЕ: Кликни
сајт Робин Худа. Шта чекаш?
ИВАН: Појавиће
се. Мораћемо да сачекамо. Ево
га најзад. На екрану
у гро плану.
Главом и брадом РОБИН
ХУД илити
РОБЕРТ од ЛОКСИЈА.
(музика)
ЂОРЂЕ: Хваљени витешки
одметник,
заштитник аглосаксонске сиротиње.
Отимао од
богатих и давао сиротињи.
ИВАН: Јединствен случај. Данас
се такви траже.
ЂОРЂЕ: Бунтовник против круне.
Господар Шервудске шуме. Нисам га тако
замишљао. Заштитник нејаких. Нешто налик мени.
ИВАН: Чујеш сад
ти њега. Какве то везе има с тобом?
08.
ЂОРЂЕ (поносно и важно): Има и те како. Јуче је на
великом одмору Боци првачићу онај
Креле из петог три отео ужину. Одгурнуо га,
оборио на земљу
и побегао. Трчао сам
за њим све до Пионирског
парка док га нисам ухватио.
Замисли дрипца једног,
у трку смазао пола сендвича. Нека буде срећан
што је овога пута прошао
без батина. Додуше није се много
опирао и то га је спасило. Вратио сам остатак
очерупаног фруштука Боци,
као д а
су га гризле пиране. Понудио ми је један залогај
у знак захвалности. Одбио сам одлучно, јер услуге не наплаћујем.
ИВАН (похвално):
Поступио си џентлменски, заштитниче нејаких и слабих. Ко би рекао? (потапша га
по рамену). Хладна смелост
и узбудљива уздржаност. Знаш ли
ти да нам
време цури као у пешчаном сату, а ништа нисмо предузели
да спречимо вирус. Све ће нас обрисати као Душана Радовића Брана страшног лава
гумицом.
09.
ЂОРЂЕ: Неће.
Активирај нови програм
и
спречи ,,црве’’ и ,,тројанце’’ да
упадну у рачунар и
користе податке,
а после да нам их све обришу.
ИВАН: Нема
говора. Помоћи ће нам РОБИН ХУД!
ЂОРЂЕ: Шта он
зна о вирусу.
ИВАН: Много више него што ми
мислимо.
Довољан
му је податак да долази из
,,Змајевог гнезда’’.
ЂОРЂЕ: Ваљда из ,,Птичијег
гнезда’’. Као и сви
спортисти са Олимписких игара у
Пекингу. Такмичења, музика, ватромет. Могао си све пратити и са Месеца. Одозго се види и Кинески зид као
на длану.
ИВАН (изненађено): Побркао си лончиће Ђорђе.
Мељеш као празан воденични камен. Какве то везе има са ,,Птичијим
10.
гнездом’’.
Додуше, вирус долази са
Далеког истока, тачније
из ,,Змајевог гнезда’’.
Још увек не
знамо праве симптоме. Остави ме
мало самог да спасем рачунар, ако могу.
Ти још не схваташ у каквом смо сосу.
ДЕДА МАРКО: Парадајз
сосу, то је најздравије јело. Обожавам га.
ИВАН (иронично):
Још си нам само ти фалио деда. Боље би било да ми додаш тај таблет са стола.
ДЕДА
МАРКО (збуњено): Не,
нипошто. Таблете су ми за притисак и то последња кутија. У апотекама их нема више. Кажу да
је општа несташица.
ИВАН: О
таблет рачунару је реч деда.
Оглувео си начисто, као и сваки артиљерац.
11.
ЂОРЂЕ (извињавајуће):
Остави деду на миру. Ја ћу ти додати таблет, па комбинуј. Кликни поново РОБИН ХУДА. Ако је још ту.
Нека преузме ствар
у своје руке.
ИВАН: Ти мислиш
да је то све тако лако. Прво
програмска секвенца
операције Х, па
минималне корекције
графикона и
схема.
ЂОРЂЕ: Какво
високо стручно изражавање. На
томе би ти позавидео и
Марк
Закерберг
оснивач Фејзбука. Значи напади хакера транснационално и скривено.
ИВАН (иронично):
Ко ти је крив што се не разумеш мало више у свет рачунарства.
ЂОРЂЕ (озбиљно): Знам колико и ти, али
нећу да се истичем. Пусти најзад слику
и тон.
ИВАН: Ево,
поново је ту. Лепо се види на
12.
екрану. Ослонио леву руку на
храстово
дрво. Осматра околину.
ЂОРЂЕ: Реци му
док је још сам. Шта чекаш?
ИВАН (задивљено): Осматрам
и ја. На леђима му је тоболац са стрелама. У десној руци
држи велики лук. Одело му
је у складу
са природом, као да му је шио зелени
вилењак. Ништа чудно. Тако су се носили
у Енглеској слободни грађани - сокмени
у време краља Ричарда Лављег Срца.
ЂОРЂЕ: Реци му
већ једном да смо у великој опасности.
Реци.
ИВАН: Није
сам. Говори нешто Малом Џону.(Робинов сапутник у ратној
опреми)
ЂОРЂЕ: Је л', то оном што је шумару
украо ручак, свезао и на његове му
га очи појео.
13.
ИВАН: Да, баш
њему.
ЂОРЂЕ (одушевљено): Допада ми се. И то у
јеку побуне против круне и самовоље
племића.
Он је симбол храбрости и
слободе.
МАЛИ ЏОН (сав важан):
Чујем да ме неко
хвали!?
РОБИН ХУД
(нагло га прекида): Пусти
хвалисање, Џоне. Има
времена за то. Морамо
у Парламент. На седницу
Дома лордова. Дуго сам размишљао о понуди. Прихватићу место
директора Шервудске шуме, сада је то
Национални парк од изузетног значаја за енглеско краљевство.
МАЛИ ЏОН: То је за
тебе, а за мене избоксуј место шефа кабинета.
РОБИН ХУД: У реду!
Морам ти рећи да ми је
14.
више преко
главе сукобљавања
са сер
Гајем од Гизборна.
ЂОРЂЕ (бојажљиво): Реци му да смо на вези
и чекамо
помоћ.
ИВАН: Готово
је. Искључио се са Скајпа.
ЂОРЂЕ: Шта ћемо
сад?
ИВАН: Не знам.
ЂОРЂЕ: Сетио
сам се. Зови ДЕЈВИ
КРОКЕТА из Тенесија?
ИВАН: ,,Босу веверицу’’ са криком пантера.
Тако су
га звали Индијанци,
због његове хитрине и
бистрине ума. Упоређивали су га са овом
животињом. Ко зна где је сад?
ЂОРЂЕ: Кликни
његов Сајт. Тако. (појави се на екрану)
15.
(музика)
ИВАН (задивљено):
Легендарни љубимац америчких
дечака и девојчица. Већ
за десети рођендан од оца је добио
нову пушку ,,винчестерку’’. А не
као ти Ђорђе од тета Сање пластичну
шкљоцару.(ха..ха..)
ЂОРЂЕ (увређено): Па шта! Око његове куће
су се стално врзмали Индијанци из племена Крик, а око моје са трициклом
сладолеџија Влада. Мени је потребно само
мало ситниша од деде, а не пушка као њему.
ИВАН (повишено): Знаш ли
ти, Ђорђе, да
су му Индијанци приликом једног жестоког напада
запалили кућу, а њега заробили?
ЂОРЂЕ: Не знам,
али је сигурно страшно
било.
16.
ИВАН (значајно):
Какав је то био окршај! У једном тренутку Дејви је претрчао до шупе
да оцу дода још муниције. Индијанац на коњу, у
пуном трку, сагне се и подигне
Дејвија са земље. Баци га на седло
иза себе и уз
страшне крике и пуцњаву побегоше у планину.
ЂОРЂЕ: Шта је
после било са Дејвијем?
ИВАН (замишљено):
Одвели су га
у своје
племе. Живео је
са поглавицом у
његовом вигваму. Ишао у
лов, секао шуму, све док
једном није пошао
у хајку на
медведа. Тада му је
поглавица ,,Сури орао’’ обећао слободу
ако убије медведа
штеточину. После
неколико безуспешних дана хајке,
сав исцрпљен и
уморан легне на
земљу да се мало одмори поред
дебелог храста. У полусну чује
неко режање, лупање и претурање
исечених стабала и кошница. Скочи на ноге, пушка на готовс, кад оно
лицем у лице, медвед горостас
подигнут
17.
на задње шапе
спреман за напад. Рука сама повуче
ороз и медведа баци уназад
уз
самртне урлике
који су се проламали дуж планинских
висова и ледили свима жиле у костима.
Уз застрашујућу ломљаву, грдосија се
сруши. Не верујући да слобода лежи пред
њим, урликом пантера позва Индијанце
да дођу. Поглавица му срдачно упути честитке на
подвигу и са земље му подиже
шубару од ракунског
крзна са
репом која му је
пала са главе. Обећану слободу му је дао
и крзно
од медведа као трофеј.
А
- ,,Боса веверица, бити велики ратник'', упути
му похвалне речи поглавица
,,Сури орао''. Уз музику, плес и ритуале
врача, растали су се заувек.
(музика)
ЂОРЂЕ (знатижељно): Где је
сада Дејви
Крокет,
краљ дивље границе, херој тврђаве Аламо? Допао ми се. Зови га.
18.
ИВАН:
Закаснили смо. Видим га како
иде у Сенат
да отпочне каријеру народног
посланика.
ЂОРЂЕ: Како знаш?
ИВАН: Иде
кајрон при дну екрана. Можеш и
сам да прочиташ.
ЂОРЂЕ (разочарано): Ми баш
немамо среће.
ИВАН: Изгледа.
Овде је све магловито!
ЂОРЂЕ: Чуј
Иване! Да позовемо онда
оштроумног племића рођеног
витеза ДОН
КИХОТА ОД МАНЧЕ? Он зна
да се бори и са маглама и
облацима!
(музика)
ИВАН: Претпоставио
сам. Али, ти не схваташ
да нико ни дан данас, после равно
19.
четри века, није сигуран да ли је будала или паметњаковић?
ЂОРЂЕ: Грешиш,
драги мој.
ИВАН: Не
сигурно. Цео живот јуриша на
магловите ветрењаче које
му долазе
главе, јер их сматра непријатељским војницима.
Руши, уништава, чак и крчме. Сече
их мачем као да су
мешине са
вином. Да ли је
то нормално? Добија
батине од разбојника и никако да се опамети. Умишљени витез. Зар он да
нас спасава из ове ситуације, онако аветан?
ЂОРЂЕ: Јесте
луцидан, али истовремено паметан.
ИВАН: Како сад
то?
ЂОРЂЕ: Спреман
је да се жртвује за добробит
човечанства.
ИВАН (изненађено): Какво човечанство! Ми
смо угрожени. Нападнути од непознатог вируса. Компјутер штуца као да је
20.
прогутао миша. Тресе се од страха као лажни
сведок.
ЂОРЂЕ: Добро, у
реду. А где је сад твој витез тужног лика?
ИВАН: Отишао
по штитоношу САНЧА ПАНСУ. Не може без њега.
ЂОРЂЕ (значајно): Значи, биће опет лома и
несреће.
Дођавола.
ИВАН: Неће!
Санчо је човек из народа. Здраве
и бистре памети. На сваку
лудорију
господара има
праву реакцију. Као да из
главе сеје
народне пословице.
ЂОРЂЕ: Значи
мудрац и филозоф. Стани мало. Ево јашу заједно у фул
витешкој опреми. Разговарају.
ИВАН: Појачај
да их чујемо.
21.
ДОН КИХОТ
(замишљено): Знаш,
Санчо! Одлучио сам да те после пада данашње треће ветрењаче именујем за гувернера острва Баратрарија.
То ће ти бити награда за дугогодишњу верност. Мало ко
би све ово издржао. А после
идемо код Дулсинеје од Тобоза, моје
велике и једине љубави, да јој поклоним своје јунаштво.
САНЧО
ПАНСА (понизно): Што се
тиче мене, господару, захваљујем на поклону и поверењу. О острву сам сањао целог
живота. Имаћу где да одмарам и лечим своје јуначке кости и једем манчего
сир.
ЂОРЂЕ (збуњено): Је’л он свестан лудила
свога господара?
ИВАН (одсечно): Јесте,
али га не напушта у
22.
невољи. Књиге о
витезовима су криве за
његово лудило. Читао их је и дан и ноћ, а мало спавао. Морали су
сазидати собу са књигама да више не долази у додир са њима, како би се
прекинула та агонија. Страховито се љутио и протествовао. Једва су му објаснили да је књиге однео неки волшебни
чаробњак, незнано куда. Од тада се смирио, али губио идеале.
ЂОРЂЕ: Можда је
то
био чаробњак из ОЗА.
ИВАН: Може
бити! Откуд знам. То је било пре четри стотине година.
ЂОРЂЕ (изненађено): Опет нешто смерају.
Чујеш ли их?
ДОН КИХОТ (одважно): Санчо! Притегни опрему.
У ратни положај! Припреми се за напад! На видику непријатељ!
23.
САНЧО ПАНСА (спремно): Ветрењача. Видим. (тихо) Срећом трећа и последња за данас. Хвала Богу!
ДОН КИХОТ (наредбодавно): Слушај
команду. Јуриш, за мном! Ура…ура!
ИВАН: Боже
каква ломљава, (бум, трас) борба,
јауци, дим и прашина! Сломљена копља,
мачеви, штитови разбацани
по трави, преврнути коњи у потоку. Ржу немоћне
животиње у покушају да се придигну. Дон Кихот повређен
дозива слугу Санча да му помогне да устане са земље. Јауче од болова. Ветрењача
сломљених крила престала да ради. Из
млина људи беже главом без обзира. Санчо придиже господара.
ЂОРЂЕ: Чујеш,
звони им мобилни телефон.
24.
ИВАН: То је
сигурно витезов. Само још да га пронађу у овом општем метежу.
ДОН
КИХОТ: (вришти) Санчо, пронађи
мобилни и додај ми га.
Видиш
ваљда да
сам рањен у леву ногу и храмљем.
САНЧО
ПАНСА (послушно): Ево ти,
господару. Јави се.
ДОН КИХОТ:
(разговара) Да, изволите. Ја сам. Дон Кихот од Манче. Што се одмах нисам
јавио? Нисам био у
ситуацији. Знате
имали смо лакши саобраћајни удес. Не, није у питању пребрза вожња. Није
ништа опасно.Наравно, да ћу убудуће пазити на препреке на путу. Кажете да одмах
дођем. А у вези чега? Реците одмах не увијајте. Шта? Поновите још једном, молим
Вас. Хоћете да ме именујете за министра енергетике.
25.
Кажете експерт за ветрењаче. Да, да разумем.
Знам да то нису романтични средњевековни млинови, већ металне грдосије на
погон ветра. Наравно, у мојим су плановима. Ветро паркови. Имам готове пројекте
за њихову реализацију. Не морате да шаљете кола и возача. Знам да је криза.
Мора да се штеди. Стижем на време, не бринете. Санчо! (одлучно) Придржи
ми узенгију да узјашем коња.
САНЧО ПАНСА: Хоћу!
Полако, господару! Морам да припазим на твоју рањену ногу.
ДОН КИХОТ (са олакшањем):
Не брини, сад ми је боље. Ти Санчо узјаши магарца и прати ме. Росинанте, брзим
касом у Министарство. Верни мој Санчо, биће опет посла за нас двојицу. (У путу Дон Кихоту испада копље,
26.
пада мач, губи и
шлем као симбол витештва. Санчо на магарцу каска, покушавајући да га стигне.
Маше руком да мало успори)
САНЧО ПАНСА: Чекај!
ИВАН (разочарано): И они нам одоше.
ЂОРЂЕ (одлучно):
Претражуј даље. Мада сумњам да ћемо нешто ишчачкати.
ИВАН: Стани
мало. Ево легедарног Швајцарског јунака Виљем Тела, вечитог борца за
ослобођење
од Хазбуршког јарма.
ЂОРЂЕ (одбијајуће): Не њега, молим те. Не
могу да слушам, а камоли да гледам свирепо кажњавање. Да на глави сина погоди
стрелом јабуку. Не, не!?
27.
(музика – језе и страха)
ВИЉЕМ ТЕЛ
(храбро): Слободно
ми вежите очи. Сине мој, немој да се плашиш, и дрхтиш? Желе да нас заплаше. Сурови су, али победићемо,
јер народ жели слободу. Мене су одабрали. Повлачим стрелу слободе, право у
мету. (трас, пљас)
ИВАН (са
олакшањем): Успео је.
Јабука преполовљена на пола. Прича са срећним крајем. Вешти стрелац Виљем
Тел. Као наш Срђа Злопоглеђа.
ЂОРЂЕ: Без
обзира, тако нешто, не бих могао поново да гледам и преживљавам. Извини, да те
питам? Шта је са краљевим мускетарима: Арамисом, Портосом и Атосом? Можда би
нам се они нашли? Зар си заборавио њихове
28.
авантуре и подвиге. Још ми у ушима одзвањају звуци њихових оштрих
мачева при сваком судару.
Д’АРТАЊАН (увређено): Мене сте заборавили.
Нисте се водили мускетарском заклетвом ,,сви за
једног један за све''. Зар младог Гасконца из реда витеза
мускетара. И моје подвиге, турнире и двобоје са краљевим саветником кардиналом
Ришељеом. Једино се још само сећа мојих ратних забава краљица Ана, супруга
краља Луја XIII. Помало
жалосно од вас.
ЂОРЂЕ: Извините,
господине Дартањан (у стојећем ставу)
ИВАН (одлучно): Море
седи! Зашто устајеш?
ЂОРЂЕ (одобравајуће): У праву је господин
мускетар.
Име за поштовање. Реците
нам…
29.
ИВАН (прекида га): Боље позови њиховог оца
Александра Диму да ти каже где су?
ЂОРЂЕ: Нисам
луд, па да ме преслишава шта
сам
све прочитао од његових дела? Лектиру
читам за школски распуст. Одустајем.
СНЕЖАНА (упада у разговор):
Нема одустајања, покушајте са Јованком Орлеанком и Чучук Станом
легедарним херојинама.
ИВАН (одбијајући):
Никако. Јованки је било
доста ратовања за
ослобођење Француза од енглеске
доминације. Рањавана, тамничена у
замку Руану, проглашавана
шпијунком, јеретиком, чаробницом. Срећом касније судски рехабилитована. Црква је на крају прогласила Светицом.
ЂОРЂЕ: Слажем
се, Светац је Светац.
30.
ИВАН: А Чучук Стана, мала и крхка девојка,
страх и
трепет Вељкове Крајине, Вељка
Петровића легедарног војводе који је бранио свој Неготин заветовајући се:
,,Главу дајем, Крајину не дајем. Његова Чучук Стана често рањавана,
са ожиљцима на глави од
турских Јатагана. Живи у Грчкој. Не добацуј,
Ђорђе. На каквом годишњем одмору. После
Вељкове погибије преудала се за
грчког капетана Јоргаћа.
ДЕДА
МАРКО (саветнички): Жао ми
је, децо, што се још увек мучите. Преврнули сте целу историју уздуж и попреко.
Досада безуспешно. Зовите Марка Краљевића. Он ће се сигурно одазвати вашем
позиву, и доћи. Ко са Марком Краљевићем може да изађе на крај? Нико! Још се тај
није родио! Народ га је одабрао да га брани.
31.
ИВАН (одушевљено): Стварно. Како се пре
нисмо
сетили. (додаје) Хвала,
деда. Можеш ти још бити нама од користи, као и твој имењак из прошлости.
ЂОРЂЕ (неповерљиво): Марко је захтеван. Тражиће, сигурно, да му
пронађемо Шарца, мајку Јевросиму, Вилу Равијојлу, слугу Голубана.
ИВАН: Па шта? Ево, на екрану
већ видим Шарца код Донжон куле како се грли са Марком.
ЂОРЂЕ (одсечно):
Прислушкивао нас, и брже боље већ стигао.
ШАРАЦ: Марко!
Господару мој! Снаго и славо наша.
МАРКО: Верни
мој, Шарине. Кућо моја жива. (падају једно другом у загрљај)
(музика)
32.
ШАРАЦ: Како си
успео да ме пронађеш?
МАРКО: Пронашао бих те и на
крају света, а камоли овде у Крушевцу у
Лазаревом граду, господства нам. Код Донжон куле. Колико среће у једном
дану.
ШАРАЦ: Верујем,
али изгубио сам сваку наду да
ћемо се
поново срести. Нико нас више
неће раздвојити, рођени
мој. (грле се)
МАРКО: Не дао Бог. Тако
ми свих мојих битака, мегдана и
буздована. Ни бољег коња од Шарца!
ШАРАЦ: Ни већег јунака
од Марка. Како сам срећан и поносан
на тебе. Уливаш ми неку нову снагу.
Колико је само векова прохујало (броји на
копитама)!?
МАРКО: Пусти сад то!
ШАРАЦ: Добро ти мени
дошао, господару.
33.
МАРКО (задовољно): Хвала на топлом
дочеку и лепим речима. Право да ти кажем,
затрпали су ми Сајт, СМС порукама
да хитно дођем. Не знам чему толика журба? Нису ми били јасни. Одговорим им да
сам већ два пута био и нема потребе да долазим
по трећи пут. Кажу, трећа срећа. Не прихватају изговор. Запели, дођи па
дођи. Сада си нам потребан. У тренутку се одлучих. Укрцам се у времеплов.
Укључим Џи-пи-ес и ознаку Шарац и правац код тебе... Могу ти
рећи да су ме прекинули у највећим припремама. Нећу да се жалим. Шта је,
ту је. Важно је да смо заједно.
ШАРАЦ (изненађено): Какве припреме,
Бог с тобом, Марко! У тим годинама. Зар
ти није било доста четовања?
МАРКО (опуштено): Није. Четујем и
сада. Са Вилом Равијојлом на Фејсбуку. Размењујемо свакодневно поруке.
34.
Мораћу да скокнем и до ње у мој
Прилеп.
ШАРАЦ:
Не
разумем.
МАРКО: Шта не разумеш? Ново време.
Нове технологије, компјутери, интернет, видео игрице, мобилни телефони. Укључи
се у савремене токове, мој Шарине. Питам се како се уопште сналазиш у овој данашњој цивилизацији?
ШАРАЦ: Никако! Скрајнут сам на
маргину живота. И тако таворим. Ево, и сам се увери.
МАРКО: Видим. Али променићемо то.
Зато сам дошао. Него примећујем да се
стално ишчуђаваш, мој Шарине. Хоћу да ме разумеш. Целог живота сам сањао да
учествујем на Олимпијским играма, али ми се жеља није остварила. Ратови,
несреће, земљотреси. Зато сада у миру тренирам као луд. Хоћу златну
35.
медаљу, па да је придодам
колекцији златника и дуката. Да стојим на победничком постољу и слушам химну
Србије, Боже правде….(пева). Да гледам како се виори
тробојка у моју част. Још је Марко Краљевић на добром гласу! (витла буздованом победнички)
ШАРАЦ: Што јесте, јесте. А где
тренираш?
МАРКО: У фитнес клубу код Старине
Новака. Тренинге води Мина од Костура. Пипни ми мишиће, бицепсе и
трицепсе. (гура му под нос)
ШАРАЦ (зачуђено): Ово што видим и
моје уши чују је лепо да се прекрстиш и левом и десном копитом. (крсти се). Нема више тих турнира,
господару. Какво бацање камен са рамена, и потезање сабље оковане. Прошла су та
времена.
МАРКО (збуњено): А каква су ово времена?
36.
Неки вајни турнири: Вимблдон,
Ролан
Гарос, Аустралијен опен, те
Новак Ђоковић, Федерер, Рафа... Шта је то?
ШАРАЦ: То су турнири двадесет првог века. Мораћеш да
прихватиш.
МАРКО (објашњава своје јунаштво): Хоћу, али тешка
срца. Хајде молим те, упореди то са мојим турнирима са Мусом Кесеџијом. То је
ко Бог и шеширџија. У шта се оно рачуна? У шта? Питам те лепо. Са онаквим
јунаком. Еј, бре. Подрхтавала је земља под нама при сваком судару све до Мале
Азије. Као да је земљотрес. Облаци су горели. Птице нису певале. Реке су
стајале у ставу мирно, одавајући почаст јунацима. Била је то борба на живот и
смрт. Започета бојним копљима, а завршена перним буздованима. На крају борбе
хватање за кости јуначке. Ево, овако. (хвата
Шарца за врат)
37.
ШАРАЦ (уплашено): Јао, пусти ме. Шта ти је, господару?
МАРКО: Извини, Шарине. Занесем се чим се помене име Муса. Стално ми је пред очима. Чак и кад жмурим,
спавам. Његов лик ме прогања као најцрњи хорор филм.
ШАРАЦ (разочарано): Све ће то
избледети и
пасти у заборав.
МАРКО (равнодушно): Примећујем и сам. По томе и гуслар Филип Вишњић узалуд је певао и
гуслао шест векова, преносећи историју с колена на колено. Кратко им памћење,
мој Шарине. То оставља горак укус заборава. Као да ниси ни постојао.
ШАРАЦ: Нажалост, тако
је то данас. С тим се мораш помирити. Вероватно ће нешто
остати записано у историји или у поставкама музеја.
38.
МАРКО: Какви музеји, не
помињи ми! Ни мене нема тамо. Још чекају шта ће историја
рећи. Можда и боље што не раде.
ШАРАЦ (образложавајући): На кратко су
затворени. Реновирају се. Добиће ускоро блистав сјај. Недостаје нешто новца за
завршетак радова.
МАРКО (забринуто): А где су новци?
За кога сам ја орао друмове целога живота? Укидао свадбарине и то Црном
Арапину. Наплаћивао друмарине и подмиривао државни буџет. За кога? Зар
новци нису у банкама?
ШАРАЦ (бојажљиво): Нажалост нису! Банке су
ликвидиране. Преживела је само банка мајке Јевросиме. Сачувала је уштеђевину од
твојих орања друмова и наплаћивања друмарине. Таман толико да уложи у оснивачки
капитал банке. Мајка Јевросима је паметна и штедљива жена са истанчаним даром
за финансије и транзицију. Што се
тиче ,,оних''
39.
отворили су стране банке и
неке фантомске штедионице за преливање и исисавање капитала из земље. Такво је
стање, мој господару.
МАРКО (повишеним
гласом): И нико да реагује.
ШАРАЦ (смирујуће): Не вреди. Узело
је то маха. Тешко ће се ту нешто
променути.
МАРКО (неповерљиво): Проверићу све
то до
танчина кад завршим оно због чега сам
дошао.
ШАРАЦ: Говоре да ће
бити боље?
МАРКО: Кажи ти
њима да читају старе новине. Али ипак време је најбољи судија. Мада им ни реформа судства није успела. Нерешени предмети
се гомилају, паучина у судницама. Као да су изгубили вагу за тачно мерење.
Богиња правде Јустиција као да је
40.
разрока. Боже ме опрости (крсти се). Губе поверење народа.
ШАРАЦ: Довољно је само да примене правило мајке
Јевросиме ,,Ни по бабу, ни по стричевима''... Предмете би другачије
решавали.
МАРКО (љубопитљиво): Знају ли, Шарине,
у школама нешто о мени? Уче ли ме?
ШАРАЦ: Понешто знају,
али недовољно.
МАРКО (строго): Значи, бришу ме из програма (подиже топуз)
ШАРАЦ: Зависи од уџбеника и издавача? То је данас демократски, мој господару.
МАРКО (повишено): Никад Марко није
зависио ни од кога, па неће ни од тих како рече - издавача и њихове воље. Зато
хоћу да испуним олимпијску норму и победим. Да покажем и докажем ко је Марко
41.
Караљевић? Одужио сам
причу, мој
Шарине. Не стижем да те питам,
како си? Шта радиш? Како су ти пролазили векови без мене?
ШАРАЦ (сетно): Тешко,
господару. Не знам одакле да почнем? (седају заједно)
МАРКО (одсечно): Одакле код хоћеш, али ништа не прескачи. Све ме живо
интересује
када си ти у
питању?
ШАРАЦ (исповедно): У реду. После
твог одласка у Прилеп
код посестриме Виле Равијојле, прве даме плаветних небеса која се удобно
сместила у замак код свог пријатеља контраверзног Огњеног змаја од Јастрепца,
ништа о теби нисам чуо. То ми је тешко падало. Тада осетих велику празнину у души и бол у срцу као кад оде брат, драг пријатељ.
МАРКО: Хвала. Али,
како сам могао да ти се јавим када везе нису радиле. Пала
42.
мобилна мрежа. Роминг. Грмело
је на све стране од разних војски.
ШАРАЦ (оправдавајући и сетно): Не мораш да се правдаш,
господару. Разумем те. Али разуми и ти
мене. Одједном остајеш сам, напуштен од свих. И без средстава за живот. Скупоћа
велика. Динар пао у депресију. А што је
најгоре, старост је полако куцала на
врата, а ја још увек на капије хиподрома
за још по неку трку. Међутим, на моју велику несрећу, умешају се кладионичари и све упропастише.
Оптуже ме још да сам лажирао главну трку сезоне. А ја немоћан, последњи стигнем
на циљ. Једва извукох живу главу. Од тада ми свуда затворише капије. Шта ми је
друго преостало него да поднесем захтев
за пензију. Пронађу ми испрекидан радни стаж, неплаћене дознаке, па онда
извођење доказа, сведоци и тако пуне три године. На
43.
крају ипак стигне некакво
привремено решење. Све се плашим да ми га не укину.
МАРКО: Зар ти немаш
Националну пензију?
ШАРАЦ (разочарано): Немам. Једва сам и ову некако
добио. А за ту су предвиђени неки други ликови, и везе. Где да нађем, када ми ти ниси био
ту.
МАРКО (увређен устаје): Зар најславнији коњ средњег
века да спадне на минималну пензију. Бојни коњ кога су сви витезови поштовали и
поздрављали постројени у две колоне са подигнутим калпацима и мачевима,
загледани у велика прса на којима је сијало златно ордење за храброст првог
реда.
ШАРАЦ (смирујуће): Не заноси се господару, то сад можеш купити и на
бувљаку за мале паре. Него, да ми којим случајем кафеџија Зеле није
понудио посао, остао бих гладан и на
улици.
44.
Окрећем долап у његовом ресторану ,,Донжон кула'' и забављам госте.
Задовољан је мојим радом и плаћа ме највише од свих запослених. И на време.
Имам и топли оброк. Где то данас има? (седа)
МАРКО: Нема нигде. Ни у
великим фирмама мензе више не раде. Једино још народне кухиње бране нашу част.
ШАРАЦ: Таман тако. Зато
поштујем хлеб који тешко зарађујем. Често ме туристи и гости сликају. Дајем и
интервјуе. Али неки ми се и подсмевају.
МАРКО (изненађено): Зашто?
ШАРАЦ (устаје): Кажу да сам
фалсификат
оригинала ,,Вранца'' из песме
Милана Ракића ,,Долап'', јер шкрипу коју стварам при окретању није она
коју су чули још у детињству - живахну и хитру. ,,Вранче,
немој стати…''
45.
(музика)
МАРКО (подиже се): Ниси, па шта! Шта си све
претурио преко своје главе. Пусти тај свет, ко ће им угодити. Ни Бранислав
Нушић није успео да их промени целокупним својим делом.Види и ове туристе,
изигравају љубитеље авантура, путовања, нових доживљаја. Шкљоцају фото-
апаратима како би забележили сваки детаљ. А где су били да нам помогну у битци
на Ровинама. (витла топузином) Где?
ШАРАЦ: Немој тако,
господару, молим те ако Бога знаш. То ми је хлеб насушни. Оставићеш ме на
улици. Куда ћу после?
МАРКО: Са мном, Шарине.
Где ја, ту и ти. Нећемо се више раздвајати. Дај Зелету отказ. Захвали му се
уљудно и нека те исплати са данашњим даном.
46.
ШАРАЦ: Не могу!
МАРКО: Немој да се
фемкаш као нека млада пред удају. Озбиљан си човек. Шта оклеваш? У питању је твоја будућност?
Ако нећеш ти, рећи ћу му ја. И онда палимо.
ШАРАЦ: Куд да чергамо,
господару? Нису више времена за то. Шест векова је прошло, седми вуче, још нас муче…још нас киње.
МАРКО (одговорно): Неће више тако бити, то ти ја гарантујем. Ово је век
мира и толеранције. Процес је то. Све
има своје време зрења. А сад правац Стара чаршија у механу где сам провео
младост са својом браћом Иванишом, Андријашем и Дмитром. Сестра Оливера је учила прве ,,неуме'' и свирала
флауту, а Милица лауту. Него мало да освежим сећање кад смо већ ту.
47.
Ех, какви су то били дани.
Рана музика, лутајући трубадури, жонглери… девојке.Само се
пожелети може.
ШАРАЦ (одушевљено): Ово наше виђење залићемо
рујним вином и овнујским месом.
МАРКО: А на увце тихи
звуци Сандине виолине и ,,изгубљено
јагње''.
ШАРАЦ (збуњено): Какво изгубљено
јагње, ваљда
на столу, вруће печено. Колико
сам
огладнео, могао
бих га појести заједно са ражњем.
МАРКО: У реду, онда правац у механу ,,Код
Мусе и Марка''.
ШАРАЦ (уплашено): Стани мало! Не ради, затворили је. Продали су
инвентар. Нису ништа оставили, чак ни таблу изнад улаза где је писало твоје име
и Мусино као музејску вредност.
48.
Бацили је на сметилиште историје. Уселили Месну заједницу, можеш
мислити.
МАРКО (забринуто): Не могу да
верујем. Све боље од бољега. Питам се зашто сам уопште долазио. Обијао толики
пут.
Бришу ми сећање. Какви су ово
потомци, мој Шарине?
ШАРАЦ (слеже раменима): Не знам ни сам.
Морају се некако вратити себи. Него да
кренемо у кулу ,,На седам ветрова'' код ,,барбарогенија''
славног сликара Милића од Мачве. Додуше код њега је тешко наћи слободно место,
али покушаћемо. Мада смо до сада сто пута могли да резервишемо. Послаћу му
СМС поруку да стижемо.
МАРКО (одбијајући): Немој! Идем лично да потражим трпезу на коју је свако
добродошао. Ти, Шарине, остани овде
испред механе и не мрдај.
49.
НАРАТОР:
И док је Марко тражио слободан сто, испред
механе се одвијала права драма.
Паук подигао Шарца због непрописног
паркирања и одвезао га у Паркинг
сервис. Шарац се опирао колико је
могао, спадали су му
ланци са копита
уз велику буку, галаму, протест
окупљених грађана. После неколико минута
излази Марко, запањен јер му нема Шарца, кога
је паркирао испред механе.
(виче на
сав глас)
МАРКО (љутито): Људи, где ми је Шарац?
Мој верни пријатељ? Није могао нестати тек тако? Тешко ономе ко збија шале.
Неслана шала му неће проћи. Шарине, Шарине… Кућо моја!
(музика)
50.
ОЧЕВИДАЦ: Каква шала. Ово је збиља. Паук
је подигао Шарца због непрописног
паркирања. Боље би ти било да убудуће пазиш где паркираш своје превозно средство
које је одавно избачено из саобраћаја.
МАРКО (повишено): Шта да
пазим! Нигде нема
знака забрањено
паркирање?
ОЧЕВИДАЦ: Чега све овде
нема, добро смо и живи. У Паркинг - сервис, пријатељу! Платиш дебелу
казну,
плус транспорт
све док те не ударе по џепу, нећеш се
опаметити.
МАРКО (изнервирано): Какво плаћање.
Марко никоме ништа не плаћа. Платиће они мени за ову бруку и бламажу. Пустиће
га они ко бела лала, кад их ја потпрашим
овим шестоперним буздованом. (витла буздованом)
51.
НАРАТОР:
На паркингу Паук сервиса
I ПОЛИЦАЈАЦ (одсечно): Шта се ти овде
смуцаш? Кога тражиш?
МАРКО: Тражим пријатеља!?
II ПОЛИЦАЈАЦ: Ти се шалиш са нама. На шта ти
ми личимо! Овде нема пријатеља. Овде се ради
све по закону.
Направио си прекршај и шта? Платиш лепо
казну и педала, пријатељу.
МАРКО: Чујте! Јашем
пуних шестотина година. У прсте познајем све
саобраћајне знаке и правила, још од Душановог законика. У механи сам се
задржао највише десет минута, а то је законом дозвољено.А ви тако. Ово је чист
безобразлук и непоштовање лојалних грађана. Да
52.
знате жалићу се Срђи
Злопоглеђи, заштитнику грађана.
I
ПОЛИЦАЈАЦ: Можеш
и мом дедиако хоћеш али ти неће помоћи! Немој само да нас ти учиш правилима и
претиш (строго)! Зар не видиш како запуштено изгледаш, као да
си стигао из каменог доба . (смеју се). Необријан, коса пуштена до рамена,
личиш, као да си каква врачара. (смеју се). Боље да си прво свратио у
берберницу код Шпенца да се упристојиш, а после са нама да разговараш. Ми смо
службена лица.Разумеш ти то. Имаш
ли ти код куће огледало да видиш
како изгледаш?
(музика)
53.
II ПОЛИЦАЈАЦ: Колега,
немој да губиш време са њим. Легитимиши
га. Видиш да је сумњив?!
МАРКО: Не морате да се трудите, преставићу се сам: МАРКО
КРАЉЕВИЋ из лозе Мрњавчевића, од оца Вукашина и мајке Јевросиме, потоње
монахиње Јелисавете. Крунисан за младог краља у Серској области 1365.
године истовремено са оцем уз благослов
патријарха Саве IV и царице Јелене. Проглашен и
крунисан од цара Уроша. Хоћете ли још јединствен матични број грађана?
I ПОЛИЦАЈАЦ: Нема потребе. Сасвим довољно, чак и превише за прво упознавање. (устају обојица , и у глас) Прави МАРКО КРАЉЕВИЋ! У нашем
сервису. Не можемо да верујемо да нас је
оваква срећа задесила.
54.
НАРАТОР:
Шарац са стране, смешка се и навија
(музика)
ШАРАЦ (навијачки): То брате, Марко,
мислим господару. Тако са њима треба.
Киднапери једни, зулумћари, пустахије грдне.
I ПОЛИЦАЈАЦ: Млади Краљевићу о
Вама смо учили у школи у
преткосовском циклусу песама о
Краљевићу Марку. Каква епска књижевност
и Марко у њој.
II ПОЛИЦАЈАЦ (важно): Сад се разумеш колега! А хтео
си да побегнеш са часа кад смо то изучавали. Кажеш: За кад ми треба. Сад би се
обрукао пред младим
55.
краљевићем. Не
можеш да ми се одужиш док си
жив. А хоћеш унапређење, хоћеш! Хтео би ти и повишицу, мала плата, ситна деца.
Је л'.
I ПОЛИЦАЈАЦ (захвално): Ево руке и хвала ти на томе. Него, како ћемо са
плаћањем изнуђених трошкова?
МАРКО (извињавајуће): Одмах да кажем
да немам ни пребијеног цвоњка. Чекове
сам потрошио долазећи овамо. Платну картицу нисам понео. Откуд сам знао да
имате банкомат. Платићу неком другом приликом. Не! Позајмићу од мајке Јевросиме, идем до њене
банке.
II ПОЛИЦАЈАЦ: Е, тако већ не
може? Онда напишите песму о
Пауку и измирите рачун. Млади Краљевић је школован момак за толико.
56.
МАРКО (смирено): Зашто да измишљам
и замарам мозак када постоје песме о
Пауку.
I ПОЛИЦАЈАЦ (изненађено): Ко их је написао?
МАРКО: Двојица
ренесансних поета у једној овако сличној неприлици са пауком. Бата Ђидић
племићког порекла, хроничар
средњовековног града Козника и Мома истраживач
првих српских неума са двора кнеза Лазара. Стиховима су платили казну. О
томе су писале све хрисовуље, повеље и хатишерифи средњег века. Телалила је
свакодневно и жута штампа.
I ПОЛИЦАЈАЦ: Можемо ли да
чујемо?
МАРКО: ,,Иде паук
као баук, имам
мучнину, мрзим паучину''… измишљао је Бата. Мислећи
да ће Мома упропастити ствар окренуше
се према њему , - А ти! Он додаде: ,,Паук
ми је однео кола, ето мога бола''.
57.
Слатко се
насмејаше и опростише им казну.
НАРАТОР:
I полицајац одвеза
Шарца привезаног за канделабр и доведе га до Марка.
Они се загрлише и срећни напустише
паркинг сервис
ШАРАЦ: Не можемо овако кроз чаршију, господару!
МАРКО: Зашто?
ШАРАЦ (објашњавајуће): Мораш да будеш на коњу и
јашеш парадно у оклопу са светлим оружјем. Гледаш широко отворених очију,
толико да сви пролазници знају с ким имају посла. Историја те је тако
запамтила. Данас
се свака шуша вози уз
пратњу ротационих светала, а камоли
витез краљевске крви. То мора да се примети.
58.
МАРКО: У праву си, али нисам хтео да ти будем на
грбачи, на терету.
ШАРАЦ: Не брини. Пунокрван сам ја коњ.
Записан у родослову
краљевских расних коња.
МАРКО (заједљиво): Знам те птицо кад
си ждребе био. Паметно и окретно створење, са љупким покретима и манирима.
Налик на балерину из Лабудовог језера са
погледом заљубљене жене. (имитира)
Онда си нагло израстао, сав мишићав и снажан. ,,Из копита жива ватра сева, из
ноздрва модар пламен лиже''. Тако
си описан у народној песми.
ШАРАЦ: Хвала Богу да си
се уверио. Можда мало касно, али боље икад него никад. А кад си ти био мали
играо си се са
корњачама, јежевима,
пужевима и свицима. (ха,ха...) Твоји
кућни љубимци. Морао си сваки дан да чистиш и рибаш мали камени подрум.
59.
Што ми је било мило (ликује) . Мислиш да сам то заборавио.
Отац Вукашин те је упозоравао да прљавштину у подруму
неће толерисати. Ако
примети, све ће их избацити напоље и сместити храну за стоку.
МАРКО: Чега се све сећа пргави кавгаџија?
ШАРАЦ: Опа, ниски ударци господару.
МАРКО: Умеш и да избациш јахача из седла када се
најмање нада.
ШАРАЦ (пркосно):
И да му спасем главу када то не очекује. Као и твоју. Колико пута
само до сада . Да тако нисам радио не би ти данас био овде са мном. Ни та луда
глава на раменима. Али зато носим ожиљке на слабинама од удараца твојих мамуза
као успомену. Мораћу у Рибарској Бањи да се
лечим у велнес и спа центру. Ако ме пошаље социјално.
60.
МАРКО: (строгим гласом) Слушај ти, Шарине,
прекардашио си. Ако овако наставиш,
разићи ћемо се и свако нека
иде на своју страну.
ШАРАЦ (уплашено): Што се одмах љутиш.
Истина погађа. Учио си ме да не лажем, и не говорим оно што не мислим. Нисам
Пинокио?!
МАРКО: Нисам ни ја барон
Минахаузен већ Kраљевић.
Него сагни се мало. Клекни да узјашем, и прекинимо ову глупу причу. Ваљда смо
цивилизована европска бића.
ШАРАЦ: Свакако. Прави је
тренутак за то. Ево чучнућу на задње
ноге, а ти узјаши (сагиње се).
МАРКО: Ниже, Шарине. Рекао сам ти да тренирам вишебој, а не
јахање. Нисам ти ја џокеј. Полако и пажљиво се подижи да случајно не паднем док
се
61.
не утренирам. Тако, полако...
Јааоој, умало изгубих равнотежу. Сада је
добро.
ШАРАЦ: (нагло се
подиже) Хоп и готово. Спремни, господару. Крећемо!
МАРКО: Крећемо!
НАРАТОР:
пролазници на
улици у чуду
(музика)
ШАРАЦ: Шта се овај народ окреће и чуди? Не игра мечка
Божана.
МАРКО: Можда мисле да се снима филм.
ШАРАЦ: Вероватно
о српском Херкулу у главној улози. Живом
сведочанству неисцрпне
људске снаге, како те је називао Вук
62.
Караџић. Непобедиви
мегданџија, заштитник раје и нејачи.
МАРКО (збуњено): Шта да се снима, када нема у
буџету ни динара за филмове ове године. И
биоскопи су празни. Многи не раде.
Велико је питање како опстати у хладном свету без радости, а задржати оно најлепше – осмех на лицу.
ШАРАЦ:
Паметни увек добро прођу. Пронађу
склониште, мирну луку, и поврате нарушену духовну равнотежу.
МАРКО:
Одосмо у филозофске дискусије.
ШАРАЦ: Господару,
једна девојка ти маше.
КОСОВКА ДЕВОЈКА: Неко беше Краљевићу Марко!?
МАРКО: Божја помоћ, Косовка
девојко!
63.
КОСОВКА ДЕВОЈКА: Мислио
си тек тако да прођеш поред моје
гостионице? (грле се)
ШАРАЦ: Препознала те господару. Још увек у пуној
снази и одважног погледа
са птицом
слободе на носу.
СЛАВУЈ: И ја му то стално причам,
али ме не слуша. Ништа се није променио
за ових шест векова.
КОСОВКА ДЕВОЈКА: Исти је као на фресци у манастиру Светих Архангела код
Прилепа, како га је овековечио зограф Никодије.
ШАРАЦ: Какав народ, такав и
Краљевић Марко!
КОСОВКА ДЕВОЈКА:
Свратите да се освежите.
МАРКО: Касније, имамо сада
важна посла.
64.
ШАРАЦ: Откуд
данас оволика гужва, сестро драга?
КОСОВКА ДЕВОЈКА:
Пазарни је дан.
МАРКО: Значи, биће бакшиша,
девојко. Пући ће буђелар као петарда заједно са преградама.
КОСОВКА ДЕВОЈКА:
Напојница се срозала, мој господине! Некадашњи леп манир, чаршијски ред, данас
га нема ни за лек. Ни госта ,,широке руке''.
ШАРАЦ: Богами, ми држимо до
традиције. Уверићеш се касније.
МАРКО: Да ли још увек служиш из
оног лепог кондира косовка девојко?
ШАРАЦ: (публици) Баш ми је жао Марка, иде
му вода на уста кад види кондир са
65.
вином. А док јаше не сме да
пије због полиције. Ја за доручак попијем, али додуше само пола кондира, јер
поштујем оно Марково ,, пола пије пола Шарцу даје''. А ни
полиција није никад тражила алко-тест од једног коња! (ха…ха…ха…)
МАРКО: Само се ти подмукло смеј.
ШАРАЦ: Смејем се на свој рачун.
МАРКО: Нисам сигуран.
НАРАТОР:
Косовка девојка одлази, они настављају пут
ШАРАЦ: Него да ми пређемо на ствар господару!
МАРКО (збуњено):
На коју?
ШАРАЦ: На ону због које си
дошао.
66.
МАРКО: Ваљда ће
ми се јавити они ,,узбуњивачи'' који ме све време прате и шаљу СМС поруке да решим енигму ,,Змајево
гнездо''. Потребни су ми још неки подаци и тачна локација.
ШАРАЦ: Ја ћу ти
дати све. Али неће ићи онако како си ти замислио. Ради се о ,,Малом
змају'' из Хонг Конга, мајстору кинеских борилачких вештина. Икони
двадесетог века. Пажљиво. Улазимо у
кинеску четврт.
МАРКО: (чуди се) Види шта је змајева, лампиона, тотема. Ко ће
знати који је прави змај?
ШАРАЦ: Не
брини, сам ће се јавити. Живи у џину на малом простору. Дете је ,,Мирисне
луке'', или како другачије туристи зову Хонг Конг.
МАРКО (тражи
објашњење): Немој да ми више причаш у шифрама као какав тајни
67.
агент. Реци
већ једном како се зове, да знам с ким имам посла. Одговоран сам Ивану и Ђорђу
и њиховом укоченом компјутеру.
ШАРАЦ
(тихо и са уважавањем): БРУС ЛИ!
музика
Одакле јуначе идеш
из којег века си ти?
Да би сазнао момче
потребна су столећа три.
Не мислим ништа ружно
коњ ти застаје у касу
склони се с пута журим
не личиш ми на дасу.
МАРКО: Никад чуо?! То је
сигурно неки
пубертетлија, малолетник, са
њима нећу да имам посла.
БРУС ЛИ: (одмах одреагова) Борим се
рукама голим, поштену борбу волим.
68.
МАРКО: (чувши то, узврати) Даћу ти поштену борбу к'о Муси Арбанасу, чувај
се
топуза
мога још сам на добром гласу. (витла
топузом)
ЂОРЂЕ (радосно): Иване,
погледај на екрану се помера курзор. Изгледа да почиње деблокада рачунара.
ИВАН: Јесте
право чудо, али нисмо погрешили са
Марком. Дејствује.
БРУС ЛИ: (узвраћа) Драги учитељу Јин Ман -
Дорастао сам да се борим Кунг Фуом и
процените моје физичке и духовне могућности. Мислим да сам спреман као никад до
сада. Управо стижем са припрема из храма
Шао-Лина.
Носим вам поздраве од будистичког свештеника Боди
Дарме, великог мајстора Кунг-фуа.
ЈИН
МАН: Хвала. Сигуран сам да си овладао ,,ву-шуом'' и зато
пробиј врећу од
69.
седамдесет
килограма једним сајкиком ударцем!? ( Ли уз дугу концетрацију и кијају зададе
страховит ударац. Врећа се распаде у парампарчад).
ЂОРЂЕ: Курзор се поново
блокирао.
МАРКО: (као одговор на овај потез Брус Лија) - Додај ми, Шарине, тај дрвени
стуб да
исцедим суву дреновину. (напиње све жиле, , увија дрво као пешкир, и
цеди кап по кап суве дреновине)
ЂОРЂЕ (усхићено): Могућа мисија. Тако је
Марко, будиш нам компјутер из дубоког сна.
БРУС ЛИ: (узвраћа) Извешћу склекове на
једној
руци са два прста. Извешћу
колико жели мој учитељ.(изводи склекове). Марко гледа и почиње да га имитира. Покушава, неспретано пада. Устаје и
брише одело.
МАРКО: Бацићу
топузину од 66 ока као за олимпијску норму. (окреће се око себе
70.
неколико
пута, завитла и баци га тако
јако. Топуз од силине замаха
разбија портал ,,Великог змаја'' као какав ружан
предзнак противнику. Цангр, трас, бум,
одзвањало је дугом улицом
препуном запрепашћених пролазника). Чиме ће сада да узврати?
ШАРАЦ: Ено баца пиринач у вис.
МАРКО: (ха...ха...ха…) То му ништа неће помоћи.
БРУС
ЛИ: Поново ћу бацити зрно пиринча и
ухватићу га у лету штапићем за јело (баца у вис и хвата). Могу да
демонстрирам и са конзервом
од кока
– коле. Да је
прстом пробушим иако је направљена од
челика.
МАРКО: (одговара)
Можеш, кад на врби роди грожђе.
71.
БРУС ЛИ: (додаје)
Алуминијумске ме не интересују.
МАРКО: Још мало ми треба,
па да завршим успешно ову одисеју. Ако не успем, онда директан сукоб. Нема другог избора. Ипак
одапећу стрелу до 600 аршина да Хонконгшу банду Тријаде уплашим, а камоли ,,Малог змаја'' ( смеје се). Боље би му било да мирује, јер му ја нисам Вонг
Џек Ман из Северног Шаолина кога је лако најурио из школе. ( повлачи струну
на луку и одапиње. Стрела фијуче кроз
ваздух. Ли трчи за њом таквом брзином као кад леопард јури
жртву. Стрела пада тачно на место вируса и неутралише
га. Ли сав у чуду, загледа, врти
главом покушавајући да замисли непознатог ратника).
БРУС ЛИ:
Какав погодак.Какав ли је ово
јунак. Волео бих да га упознам?
72.
ЂОРЂЕ (срећно): Готово
је, Иване, готово. Деблокиран је компјутер. Успели смо. ИНТЕРНЕТ ЈЕ ОНЛАЈН.
ИВАН: (са олакшањем сав
сретан пева песму) -
Мегдана
срећом не беше, одлучише векови сви, ал', оста вечна дилема, да ли је јачи Марко Краљевић или Брус Ли?
(Завеса се спушта, Затон се подиже, сви су глумци
на
сцени, поклањају се публици и свако одлази у свој век)
73.
РЕЦЕНЗИЈА:
ДРАМСКА БАЈКА САВРЕМЕНОГ
ЖАРГОНА
Кад своју култну
песму Краљевић Марко и Брус Ли претвори у драмску форму, песник Мома Драгићевић
је младом читаоцу подарио својеврсну бајку осавремењену жаргоном данашњег
хумора и ,,погледа на свет'' савремене генерације.
Наративни ток, односно драмска
радња, одиграва се са јунацима једне савремене породице (отац Моца, мајка
Снежана, син Иван, брат Ђорђе) која има муке да се на интернету ослободи дивље
упалог вируса са Далеког Истока. У ту игру улазе митске личности и познати
јунаци наше народне и светске књижевности.
Кроз мале мозаичке инсерте писац
доноси сажетке који о тим ликовима говоре онако како би их могла видети
савремена виртуелна деца. Важно је рећи да их Драгићевићев хумор не изводи
руглу, већ напротив, оплемењује најлепше особине и карактере у њиховим
поступцима.
Препознатљивост главних особина
Робин Худа и малог Џона, Дон Кихота и Санча Пансе,
74.
Виљем Тела или
Три мускетара, или мајке
Јевросиме или
Косовске девојке, све до Краљевић Марка и његовог Шарца и – коначно легедарног
Брус Лија, води младог читаоца кроз лектиру без које је незамислив наш културни
и цивилизацијски ход. Симболика коју овакви јунаци носе пуна је позитивне
енергије, лепог хумора и неке унутрашње доброте – али ако нешто овде треба
исмејати, изложити иронији и подсмеху, то су многи пороци и негативност
одраслих, ружна спољашњост, атмосфера
коју су направили како некада тако и данас. Све оно што није прихватљиво за
децу којој је потребно лепо детињство, љубав, слога, другарство. Драгићевићеви
јунаци су ту да ,,деблокирају ружан, болестан вирус'' кроз значења и вредновања
која има Робин Худ као бранилац сиромашних и потлачених, Дон Кихот који у
замагљеном компјутеру гања ветрењаче умишљајући како спасава човечанство од
злих сила, мускетар Д'Артањан који глорификује чувену лозинку добрих другова ,,један
за све, сви за једног'', ту су и Виљем Тел, чувени стрелац, праведна
Јованка Орлеанка, неустрашиви Дејви
75.
Крокет и
Индијанци, па храбра Чучук Стана и
Хајдук Вељко,
мудри Филип Вишњић и Косовска девојка... Осавремењивање ових јунака у
Драгићевићевој духовитости се постиже тако што Дон Кихот има мобилни, Робин Худ
је директор националног парка од Шервудске шуме, Мајка Јевросима има своју
банку, Косовка девојка држи гостионицу... Дијалог између Краљевића Марка и
Шарца није само ,,историјска прича'' о нашим наравима, односно то је историјска
прича за децу како она виде наше нарави и себе саме. Кроз средњовековни
мизансцен и радњу, Драгићевић је својим јунацима дао све савремене атрибуте
којим живе савремен живот, чиме је у овом лепом помешатељству направио
представу која на танан и виспрен начин носи укус и сензибилитет савремених,
данашњих најмлађих генерација. Утолико пре, што се ослобађањем позитивних
енергија (одапета стрела Краљевића Марка ,,убија вирус'' – чувени Брус Ли му се
диви, до мегдана није дошло) ослобађа и лепота, доброта и љубав, тако потребни
сваком детињству, што је и унутрашња порука ове духовите, шармантне дечје
драме.
Љубиша Бата Ђидић
76.
Белешка о писцу
Писац ове књиге Момир Драгићевић (1947)
рано детињство је провео у Сараорцима, Беранама, а остатак
узбудљивог одрастања у Крушевцу у Основној школи ,,Јован Поповић'', а потом
у Гимназији завршивши у ,,стотој'' генерацији матураната на
коју је поносан. Студирао Правни факултет у Београду и стекао диплому правника
која му је омогућила да ради у Скупштини општине Крушевац на одговорним
пословима –секретара градског Већа, али му поезија постаје судбина.
Посебно она
упућена најмлађима, јер писање за децу је стање константне заљубљености. Песме су
му компоноване, извођене и награђиване на фестивалима музике за децу:
Београдско пролеће, Златно звонце Нови Сад, Распевано пролеће Панчево, Мајска
песма -Ниш, Ђурђевдански у
Бањалуци, Златна пахуља - Рожаје, Наша радост - Подгорица,
Пролећна песма - Куршумлија, ТИ АМО (Онести –Румунија) итд.
Објавио је три компакт диска
музике за децу на којима су само његови текстови, а композитори су: Јован
Адамов, Мадам Пиано,
77.
Ненад Милосављевић Галија, Миливоје
Илић,
Ђорђе Давид, Милорад Ђурић, Мирољуб
Аранђеловић Расински,
Јован Бранковић, Ференц Ковач
и др. На првом српском C/D караоке музика за најмлађе налазе му се 4 песме у
издању SKY VISION из Београда. Песме су му превођене на енглески језик,
немачки, италијански, грчки, бугарски, македонски и ромски. Објављује песме у
часописима: Багдала за децу, Витез, Ђак, Табла, Велико двориште, Тик-так, Зека,
Осмијех, Јесењин, Политика за децу, Пет +, Путеви културе, Багдала и
др. Идејни је творац музичке манифестације ,,Дани Биничког'' у Јасици (Крушевац),
Песничког фијакера, Аеро митинга ,,Авионе
баци ми бомбоне'', Ватрогасне интервенције у три млаза,
Сладоледијаде, Бициклијаде, Трке са тротинетима, Дечјег рибопеца (првог на градској
Фонтани) и др. Награђиван Светосавском повељом Културно просветне заједнице
Крушевац (2011), Повељом Капетан Миша Анастасијевић, за лепоту српског језика
(2009), Златан прстен Деспота Стефана Лазаревића (Багдалин прстен 2009), Повељу
Бранислав Л. Лазаревић за изузетан допринос у књижевном стваралаштву за децу
(2013) коју додељује часопис ,,Багдала за
децу'' Крушевац и др.
78.
Објављене књиге:
За кике и кликере (1983), Чарапица брбљивица (1990), Збрда здола (1994),
Распевани тобоган (1996), Пахуља у шалу (1997. коаутор са супругом Снежаном),
Баш ме брига (1999), Јабуке у шлафроку (1999), Школско звонце (2000), Клик-клак
(2002), Школска табла (2004), Музеј играчака (Антологија песама о
играчкама, заједно са др Милутином Ђуричковићем 2006), Слаткотека (Антологија песама
о слаткишима 2011), Папарацо (2013), Седма страна света (двојезичко издање,
немачко-српско).
Песме су му заступљене у Буквару, Музичким
читанкама, лектири за III разред основне
школе, Антологијама савремене поезије за децу. Његова поезија се изучава на
Високим школама и Факултетима у Србији.
Живи и ствара у Крушевцу. Члан је Удружења
књижевника Србије.
79.
